05 feb Jelena Marić: Izgubljena bitka je samo ona iz koje ništa nismo naučili

 Ne možemo birati kada i kako ćemo se roditi, ali možemo izabrati način na koji ćemo se boriti protiv svega lošeg, ružnog i teškog. Možda me je baš ta životna igra naučila da uživam u životu. Radim i radiću ono za šta smatram da je najbolje. Volim i voleću svim srcem. Borim i boriću se za ono što nemam, ali sačuvaću zauvek dečji osmeh na licu koji imam – kaže Jelena Marić, mlada gracija koja svojim nevidljivim korakom hrabro zaobilazi sve prepreke.

Ko je Jelena Marić?

Jelena Marić je jedna obična devojka. Student. Zaljubljenik u umetnost. Zaljubljenik u čovečanstvo. Devojka bez posebnih potreba, bez invaliditeta. Devojka sa identitetom i jasno iskristalisanim ciljevima i snovima. Devojka koja svoje bisere brižljivo čuva.

Besedništvo, gluma i literarni rad su tri velike ljubavi koje ističeš. Kojoj daješ najveću prednost? Mogu li uopšte da prežive u duši umetnika jedna bez druge?

Ove tri strane umetničke medalje, čine ogromnu i neraskidivu celinu. Dragulj. Za mene je umetnost takva. Svaki pokušaj odvajanja bio bi poguban, jer je pisana reč ništa bez izgovorene, pravo mrtvo slovo na papiru. Bukvalno. Slovo bez života, bez osećaja. Živa reč je, naprotiv, ono ispunjenje svrhe reči i svrhe misli.

U tvojim besedama preovlađuje čista iskrenost i lični primer. Koliko ti je ova beskompromisna iskrenost pomogla, a koliko odmogla u nastupima?

Kada govorim, uvek polazim od sopstvene situacije. Zato što znam svaki njen ugao, dubinu i širinu svojih osećanja. Jednostavno, ne strahujem da upotrebim ličnu zamenicu ,,ja“. Iskrenost mi je nešto najvažnije i uvek mi beše od pomoći. Sa moje tačke gledišta, drugačije od iskrenog ne bi moglo. Ne bi to bilo isto. Naposletku, ni povratna reakcija onih koji me slušaju ne bi bila ona kojoj se nadam prilikom svakog svog nastupa.

Poziv na akciju i neiscrpnu borbu svakog ponaosob ključni je element tvojih govora. Stiče se utisak da publika kojoj pišeš i za koju govoriš potpuno saživi sa tvojom pričom. Koji je tajni sastojak tvog retoričkog umeća? Kako tvoja reč deluje na srce i razum slušalaca?

Ne postoji nikakav tajni sastojak, jer, da postoji – to više ne bi bilo to. Stvar je u tome što bilo šta da radim (bio to literarni rad, besedništvo ili gluma), u sve to unosim celu sebe. Kada kažem ,,besedništvo“, mnogi misle da to podrazumeva sledeće: napišeš tekst na određenu temu, naučiš ga napamet, i to je to.  Međutim, tu čarolija tek počinje. Svaka reč treba da bude prožeta određenom emocijom, svaka reč treba da bude izgovorena na pravi način i svaku reč publika treba da oseti. A publika sve oseća. Ja znam da kada izađem na scenu da sam tada najsrećnija na svetu i apsolutno se posvetim i prepustim publici. Pre svega, zato što želim ljude da pokrenem iz učmalosti,  zato što želim da rečju trgnem svoje vršnjake. Čvrsto verujem da svačija reč može doprineti napretku društva. Bila ona pisana, odglumljena ili neposredno izrečena onima koji te slušaju. U interakciji je suština. Inkluzija je životni put svih nas. Inkluzija rečima – slušanjem i razumevanjem govornika i slušaoca.

Koje besedničko ili glumačko iskustvo smatraš najvrednijim?

U pitanju je pregršt uspomena, dragih ljudi i prijatelja. Znanja, napredovanja, korigovanja disanja. Sa petnaest godina debitovala sam u pozorišnoj predsdstavi ,,Ožiljci’’, Tanje Jovanović, glumice NP Užice. Zahvaljujuci njoj, ali i svim kolegama ostvarila sam svoj san i sazrela kao čovek. Sa osamnest sam uplovila u besedničke vode. Prosto sam se zaljubila u umetnost reči. Da neće biti nimalo lako videla sam već na prvoj probi sa mojim mentorom, glumcem Nikolom Penezičem. Verovao je u mene. Bez  njih ne bih bila tu gde sam.

Pre dve godine nisi uspela da se plasiraš u finale takmičenja Besede u Zoranovu čast. Ipak, prošle godine domogla si se velikog drugog mesta. Kako bi uporedila ova dva nastupa? Kako je onaj iz 2015. uticao na prošlogodišnji?

Oba nastupa su meni značajna i razlikuju se zbog činjenice da sam i  ja sam bila drugačija prilikom jednog i drugog nastupa. Govor u paraćinskom Narodnom pozorištu 2015. svakako je ostao u najboljem sećanju kao prvo iskustvo ovakvog tipa. Drugačije sam tada iznosila svoj tekst, ipak. Pa, i teme su se razlikovale. U nastupu prošle godine usledio je potpuno drugačiji osećaj. Bila je to iskusnija Jelena, koja je sada znala na šta da obrati pažnju. Kada sve saberem, možda je bolje što se prilikom prvog učešća nisam plasirala u finale.

Kako će ovogodišnji buran aplauz svih prisutnih u JDP-u uticati na tvoje dalje ,,nevidljive“ ali krupne korake?

Taj čuveni aplauz bio je izvan svih mojih očekivanja. Kada sam videla da ljudi polako ustaju, ispred mene, pored mene i iza mene, doživela sam pravi šok.Kroz glavu mi je prošla samo jedna rečenica: ,,Publiko, oprostite mi što i ja vama ne mogu da se poklonim, jer vi to zaslužujete!“

Kako je na tebe uticala topla reč i prijateljska čestitka vrsnih glumaca Predraga Ejdusa, Branislava Lečića i Baneta Trifunovića nakon nastupa u prepunom Jugoslovenskom dramskom pozorištu?

Prošle godine ulogu žirija preuzeo je izuzetan glumački kadar. Svim takmičarima bila je ogromna čast da govore pred takvim veličinma poput Lečića, Mićanovića, Ejdusa, mladog Marka Janketića.

Predrag Ejdus, velikan našeg glumišta, dok mi je uručivao nagradu izgovorio je nešto što ću pamtiti čitavog svog života. Meni je pružena ruka i čestitka učinila više nego dovoljno. Topla reč samo me je naterala da budem još srećnija zato što bez straha radim ono što volim i što smatram važnim.

Branislav Lečić,  odličan pedagog u polufinalu, slušao nas je pre početka takmičarskog dela. Imala sam najveću tremu upravo od njega, i  samo sam čekala momenat kada će da mi saopšti spisak stvari koje nisu dobre. Dobro pamtim njegove reči: ,,Ovo je odlično. Ja tu ništa ne bih menjao’’. Onda sam se vratila natrag u publiku, ohrabrena za dalje.

Branislav Bane Trifunović, moj omiljeni glumac, učinio mi je finale u JDP-u još lepšim svojom pažljivošću i predusretljivošću. On je bio taj koji mi je otkrio da je ,,za mrvicu“ falilo da ponesem titulu pobednice ovogodišnjih Beseda u Zoranovu čast.

Kako za umetnika izgleda onaj period pre ,,njegovih pet minuta“, a kako ono što usledi posle?

Za mene ogromna radost i pre i posle. Jer, koliko daš publici – duplo ti se vrati…

Deo tvoje besede Lični pečat glasio je: Kada kažem ,,želeti“, mislim: želeti svim srcem, celim svojim bićem. Tek tada se čudo može desiti. Da li si ti već sada iskusila svoje savršeno čudo?

Čini mi se da moje ,,savršeno čudo“ tek predstoji mi ono tek predstoji.

Zašto je Jelena Marić Crna ovca?

Zato što je uvek bila i ostala svoja. Zato što je beskompromisno verovala u svoj san. I zato što je niko ne može razuveriti da je izgubljena jedino ona bitka iz koje ništa nismo naučili…

Razgovarala: Marina Radovanović