25 maj Jednosmerna karta Pjotra Sidorova

Oduvek je želeo da piše o stvarnim junacima, postojećim protagonistima, njihovim neponovljivim zgodama i putešestvijima.

Sastanak sa junakom debitantskog romana ugovorio je na stecištu Balkanske ulice i Terazija, jedinstvene tačke sa čijih se padina pruža betonski velegrad.

Njegovo prebivalište je, ni manje ni više, podnožje hotela Moskva.

Gospodin ruski disident nosi oficirski šinjel minulog oca i često govori kako je vuneni ogrtač jedino što mu u iluzornoj današnjici donosi utehu. Šinjel beše zaostavština njegove porodice, jer su sićušnu mansardu u Šimširovoj ulici na periferiji Sankt Peterburga izgubili u pravnom okršaju. Mladi Pjotr bio je disciplinovan i krut, genijalan, otuđen. Verovao je da će mu ogrtač doneti kompletnu metamorfozu, bio je gusenica, ali želeo je krila šarena poput pandžapskih pijaca. Disident iz Sankt Peterburga došao je u Beograd kako bi održao prvu samostalnu izložbu radova u foajeu hotela Moskva.

Njegovi radovi bili su omraženi u otadžbini, žigosani neuspehom. Supruga Ana i sin Artjom bili su, kako navodi, uporište i izvor inspiracije. Zajedno su uživali u sladoledu od pistaća na bulevaru Neve u omanjoj porodičnoj đelateriji i na ovaj način provodili poslednje predvečerje u sedmici, bez izuzetka.

Pjotr Sidorov dobio je poziv da izloži svoje nesvakidašnje kanvase na zidovima improvizovane galerije u beogradskom hotelu. Kako je bio poštovalac simbolizma, smatrao je da karmički divovi prkose strpljenju jednog slikara…

Hotel Moskva bio je krajnji hitac na njegov kredibilitet, odmazda za manjak patriotizma. Napustio je Sankt Peterburg čvrsto stežući jednosmernu kartu.

***

Na recepciji hotela tri puta je dodirnuo pozlaćeno zvonce.

Slutio je da će tri uzastopna udarca brže dozvati žgoljavog recepcionera, ali obitavala je u samom činu i skrivena namera, verujem da ste čuli ranije, ali Pjotr Sidorov bio je strogi poštovalac simbolizma.

„Izvolite gospodine, vama na usluzi!”

„Trokrevetnu sobu. Uzgred, mušterija ne voli da čeka dugo.”

„Moja greška, gospodine. Neće se ponoviti.”, izgovara i uzima ličnu kartu Pjotra Sidorova.

„Dobrodošli u hotel Moskva, ko će odsedati sa vama?”

„Moja porodica, znate… Nadam se da vas Artjom nije uznemirio, dopalo mu se vaše pozlaćeno zvonce, mogu reći da je izvrstan mladić. Vaspitao sam ga upravo onako kako je moj otac vaspitavao mene. Anuška, moja Anuška, njen osmeh je oružje, kažem vam.”

Recepcioner se povlači iza pulta i donosi ključ vidno uznemiren. Poželeo mu je ugodan boravak i uspešnu izložbu.

Ulazi u apartman, navlači svečano odelo i šinjel. Odlazi u obližnju đelateriju u Nušićevoj i uzima tri sladoleda sa ukusom pistaća. Sedi usamljen u bašti, zaokupljen šištanjem crvenih tramvaja, beše predvečerje trećeg avgusta.

Nisam napomenuo? Pjotr Sidorov religiozno praktikuje simbolizam.

***

Kustos je marljivo pripremao izložbenu kolekciju, ali nije mogao da se otrgne čudnovatom osećaju da gospodin Sidorov nešto skriva. Bila je to bezmalo impozantna kolekcija, ipak, negovala je jedinstven motiv.

Na kanvasima, oslikana je Pjotrova tročlana porodica, ali na svakom narednom postojale su suptilne razlike u njihovim portretima. Uporedio je prvi i poslednji kanvas…

Veština Bazila Holvorda, dorijanovska kolekcija bila je poput živog entiteta.

Virtuozno interpretirane senke čučale su uglovima usana, na vratu, kapcima. Praznina na mestu gde je nekada postojao biserni zub, mešavina vatreno crvene i zagasito ljubičaste ispod levog oka mladog Artjoma.

Pjotr Sidorov, monstruozno genijalan, bile su uvodne reči kustosa na ceremoniji otvaranja.

***

Ingenioznog slikara upoznao je u improvizovanoj galeriji hotela Moskva narednog jutra. Bila je ovo jedinstvena prilika da dobije priču koju je oduvek želeo da napiše. Osetio je stisak njegove šake, ali primetio je da je gospodin Sidorov odsutan. Govorio je o svojoj porodici i činjenici da nisu bili prisutni na njegovoj prvoj izložbi. Čvrsto je verovao da će mu oprostiti sve što je zgrešio, ali to se nije ostvarilo. Napustio je svoj apartman i legao na očev šinjel u podnožju hotela.

Čuvao je jednosmernu kartu sa saznanjem da se ne može vratiti u Sankt Peterburg, njegova umetnost nije cenjena dovoljno da mu to omogući.

Dvadeset kanvasa zabeležilo je propadanje jedne porodice.

Nastavio je da osluškuje tramvaje i iščekuje, iščekuje stvarnost u kojoj jednosmerno nije nužno bespovratno.

Autor: Marko Galić

Izvor: pinterest.com