04 jan Jedinstvo iz različitosti

U očima mnogih predstavljali su idealan par. On, sportista i večiti odlikaš, koji se kao klinac odricao dosta toga kako bi uspeo u onome što voli.

Njoj je, s druge strane oduvek sve bilo dato. Nikada nije morala da se pomuči. Opet, bila je oličenje dobre devojčice. Slatka, fina, od uspešnih roditelja i sama je izrasla u uspešnu ženu. Neprikosnovenu pravnicu britkog jezika i manekenske figure, koja nije silazila sa štikli, niti kosu sređivala sama.

Našli su se nekad tokom faksa. Jedno u drugom prepoznali su istovetne, snažne pojave. Odlučili da se udruže. Krenu zajedno na letovanja, zimovanja i porodična okupljanja. Bili su mladi. Za njihov pojam, bili su srećni.

Nakon par godina je zaprosio. Venčanje je bilo savršeno. Sve je bilo savršeno. I nova kola, i novi stan. Vikend izleti u inostranstvo. Večere po najboljim restoranima u gradu. Šoping i odlasci na žurke i okupljnja prijatelja. Osmišljavanje imena deci, odabir škola u koje će ići.

U normalnim okolnostima, oni su bili idealan spoj i svi su ih obožavali. Roditelji, prijatelji, rodbina, komšiluk. Svima su delovali kao oličenje idealnog para.

Vodili su zdrav život potkrepljen najboljom hranom, fizičkim aktivnostima, treninzima, boravcima u spa centrima, po bazenima i saunama.

Ipak, on je jednom uspeo da završi u hitnoj. Pomislio je da će doživeti srčani udar. Naprasno mu se slošilo, srce uzlupalo, dok je čelo počelo da mu obliva hladan znoj. Osetio je kako ima poteškoće s disanjem. Uplašio se.

Lekari su kontatovali nervozno srce. Fizički je sve bilo u redu i na mestu. Problem je navodno bio u glavi. Mesecima se pitao kako je to moguće. Šta je razlog te njegove nervoze i nezadovoljstva. Pobogu, vodio je savršen život. Po mnogima, isuviše dobar da bi bio istinit. Kraj sebe je imao ženu zmaja! Svoj idealan par.

Šetajući parkom jedno popodne, ugledao je devojku. Imala je čupavu crvenkastu kosu. Savršen okvir belom tenu lica, negde i negde istačkan, isto tako crvenkastim pegicama. Nosila je suknjicu i duge gumene čizme, a između to dvoje čarapice na tufne. Sedela je na ljuljašci sa kerom u krilu. Pevala mu je. Kad je počela da rominja kiša, uvukla ga je kod sebe u jaknu, navukla kapuljaču i otrčala niz ulicu koju su krasile gole lipe.

Živela je u 17 kvadrata. Najlepših 17 kvadrata u koje je on ikada kročio. Skuvala je supu. Jer ona voli supu kad pada kiša. Voli supu, dok sedi ušuškana u gomili jastuka na dušeku kraj prozora na kojem spava. Čitajući naglas uz svetlost sveća i starih lampi, zato što nikada nije volela ništa što je konvencionalno, pa ni svetlo. Bežala je od svega što nije Sunce.

Od tih 17 kvadrata načinila je najmirniju luku na svetu. Jedan topli dom. Kuvala im je svaki dan, ne samo tad. Njenog ljubimca i nju znala je svaka baka na pijaci i uvek su na vagu dodavale po koju papriku ili trešnju više. Volela je dobro da začini hranu. Baš kao i njihov zajednički život. Kući ga je dočekivala igrajući uz Džona Ledženda.

Jer sve što je radila, radila je uz muziku. Kuvala, čistila, pisala, šetala, vodila ljubav. U njenoj glavi je stalno svirala samo dobra muzika.

Na maloj zastakljenoj terasi držala je kanarinca, prostirala veš i radila jogu. Vodila ga na padinu da se sankaju s decom iz zgrade. Ponekad je za doručak jela kokice i čokoladu, jer je verovala da se zdrav život dešava u glavi. Mestimično nemiran san lečila je mirisnim štapićima i sapunom od sandalovine koje je stavljala pod njihove jastuke. Mada je i nju, kao i njega najbolje umeo da umiri taj dugi, dugi zagrljaj.

A on… On je mogao da živi među tim tananim rukama i nogama, zagnjuren u kosu koja je uvek mirisala na cimet i vanilu. Da ljubi te prste od ljutih paprika. Da je sluša dok mu čita sve što je ona volela da čita. Da iz njene ruke prihvati čašu vina ili šolju toplog, domaćeg kakaoa, mesto da krca bensedine. Zapravo, ona je bila njegov bensedin.

U normalnim okolnostima, njih dvoje su bili nespojivi ljudi. Oni koji predstavljaju svet za sebe. Život bez plana, bez biološkog sata, bez očekivanja. Jedinstvo dve različitosti, koji su na neki neobičan i drugima neshvatljiv način, ipak savršeno lepo funkcionisali. Oni su bili ljubav. Oni su bili sreća.

On je nju naučio strpljenju. Da uradi kolut nazad i zvezdu. Ona njega da diše. Da lepota leži u nesavršenosti. Da se ne pravda. Da se vrati sebi i onome što voli na pravi način. Baš kao kad je tek počinjao. Baš kao kad je bio dečak. Izostavila je samo jednu stvar.

Nije stigla da ga nauči kako da bude hrabar. Ostavila ga je da živi u tom kraljevskom krevetu pored savršeno prave kose u velikoj kući gde nije bilo muzike. Ostala je da živi u njegovoj glavi. Tog dana, u tom parku, na toj kiši.

Nju, svoju savršeno drugačiju, drugu polovinu.

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: favim.com