20 nov Jedan

Naši duhovi ostaju utamničeni na kalemegdanskim klupama. Udišu pigment lišća. Iz njihovog srca izrasta koren drveta zbog čije si grane izgubio zub. Prostranstvo koje novembarska magla može da obuhvati, njihov je najuži vidokrug. To je ono što boli više od saznanja da brat nije uskočio u more iako zna da ne umeš da plivaš. Ramena će stati između prstiju. Slivati se poput kiše niz dimnjake. Ukus mesa od kojih su napravljena, kiseo je nalik na punu kašiku meda. Od toliko ispunjenosti, glas se ugravira u desni. Probada kosti dok oči ne potamne u boju punog Meseca. Posmatraćeš reku i volećeš je u celini. Zbijati automatizovane šale na račun zelenila i potom će iz jajaste utrobe izroniti još jedan duh. Njegova će tkiva sačiniti molekuli vode. Ako ih pritisneš, ispariće i vratiti se u vidu kiše. Dotaći će kej. Probiti zelenu tekućinu i obgrliti napuklu sluzokožu neznanca. Neznanca koji je ispao iz oka hermetične žabokrečine. Iz bešike užarene pustinje gde cvetaju samo lokvanji. Stranac ćelije prijatelja uvek gradi od cigala. Koje postanu kiseonik. Udahneš rečenicu. Progutaš je kao srž. Magla umre, nakon što sahrani duha. Molekuli vode će se nadograditi. Stopljeni. Postaće darovani ram ničijoj svetlosti. Svetlost će zameniti mesečina – opstaće jedino sluzokoža neznanca.

Autor: Marko Jović

Fotografija: postfeed.net