04 mar Jadi mlade rotkve

Sećam se jednog leta, bile smo klinke, drugarica i ja, sedele smo na stepenicama ispred njene zgrade, ćaskajući o strahovima. Pretpostavljam da sam pominjala mrak, moguće insekte ili glodare. Ona je rekla da se plaši starosti. Plaši se da neće uvek moći da se sagne da zaveže pertlu i to je mučilo. Sećam se da je rekla da želi da umre negde oko penzije. Ništa mi nije bilo jasno; zašto se plaši nezavezanih cipela, kada će uvek neko biti dobar i pomoći joj, kao što ona ponekad pomogne svojoj baki?

 Svi ćemo se naći na istom mestu jednom, uostalom.

U međuvremenu, rasle smo, upoznavale nove ljude, drugačijih ćudi, različitih strahova. Ali, nikad više nisam čula to jasno i glasno: „Da, plašim se starosti. Želim da umrem u šezdesetoj.“

Nisam čula, da, al ne osporavam postojanje toga straha, na svakom koraku.

Već na izmaku dvadesetih i u ranim tridesetim godinama, gospojice koje poznajem i ne poznajem, masovno počinju da koriste kreme protiv bora. One na čelu prve uoče, i one ih najviše nerviraju. Pa se još više mršte, kad im kažete da su lepše, ako ne dignu tu jednu obrvu, pa dobiju još više borica, i onda još češće kremu mažu. Pa nešto oko očiju stavljaju, pa ostave muža bez salate, jer su krastavac već potrošile – na svoje lice. Šetaju one tako nedeljom popodne, sa cvikerima od krastavca i kajganom na kosi, dok kritikuju svog dragog kako nema piva u frižideru, baš kad njima treba – za kosu. A dragi u čudu – pa do juče se pravila dama, sada loče u kupatilu! U kupatilu, e! Pa, dođi deder da pogledamo koju tekmu i popijemo jednog Lava, misli se šaljivi đuvegija. No, ona besna. Kako će sutra da bude lepa za svet, bez da kosu pivnom maskom počasti i podari joj volumena? Oh, baš je neki i taj njen, stvarno. Pff.

Nešto kasnije naša junakinja će shvatiti da bi mogla ići na zatezanje lica (i zatezanje uopšte), sasvim je verovatno da će početi da trenira nešto u četrdesetima, mada pre toga nije potrčala za loptom. Ubeđivaće nas kako je pobornik zdravog života, mada je pre koju deceniju sa dedom cepala slaninicu i kajmak kao od šale. Govoriće kako se ne treba smejati preterano, zbog bora oko usana. Govoriće kako je joga opušta, mada nije sigurna šta mu to tačno dođe joga. Ubeđivaće vas kako je pametno biti vegan i vrištaće kako ste to što jedete, a vi ćete se smeškati i zamišljati rotkvu sa njenom glavom.

Onog, sa početka, muža, neće ubediti da se u mrkvu pretvori, pa će on radije biti šunka na nekom drugom mestu. Sa nekom mortadelom, recimo. Ili kavurmom, što da ne?

Junakinja naše priče će napuniti pedeset i koju, i to niko neće primetiti. Za njom će se okretati i dvadesetogodišnjaci, a ona će svaki kompliment, shvatati kao svoj trijumf. Vraćaće se sa treninga svako veče u isto vreme, komšije će, dok čekaju decu iz škole, svojim ženama nabijati na nos kako toliko starija, a ima bolju zadnjicu od njih, ona zadovoljno će se smeškati, govoriće kako je to stil života, kako je pun odricanja, al isplati se, jer omogućava večnu mladost.

Nastaviće o zelenom čaju.
O antirid kremi protiv podočnjaka.
O jogi i teretani.
O detoksikaciji i limunu.
O veganstvu.
O večitoj mladosti.

Pričaće, dok kuvate pasulj za sutra, ljubite decu za laku noć, peglate mužu košulju, spremate sutlijaš, jer deca baš vole sutlijaš, pa posipate zajedno cimetom, da liči na srce, jer ona vole da vide srce u sutlijašu, a vi volite njih, pa vam nije teško da pravite od cimeta srce. Da u to isto srce uložite svoje (srce), ne bude vam teško da večeras možda malo kasnije legnete, mada sutra ustajete rano, za posao. Vi čak ni ne pomislite na jutarnje podočnjake. Vama ni na kraj pameti ne bude da brojite bore, oko usana. Vi brojite osmehe, i poljupce brojite. I onda se zabrojite i onda počnete ispočetka. A svaki je dan početak. I svaki je dan novi život. I u svakom si danu ponovo mlad. Ako imaš sa kim da te dane podeliš.

Svako veče ćete odlaziti u krevet spokojni, možda i bez kreme protiv bora.
Svako jutro ćete se buditi mladi.
Danas, sutra,… čitav vek.

Jednog dana ćete uzeti korpu na točkiće u ruku, poći na pijacu. Kupićete voća, nešto povrća, mesa, baš puno mesa, jer vam unuci dolaze u goste. Ah, da, setićete se, u poslednjem momentu, zamalo da vam promakne, al ipak ne promakne, da kupite i pirinač – za sutlijaš, oni to najviše vole, kao njihova mama.

Vraćaćete se kući, slušajući kotrljanje točkića i preslišavajući se da li ste sve pokupovali. No, može i deda da trkne posle, sa unucima, ako nešto zafali.

Usput ćete čuti poznat glas…

Pričaće o zelenom čaju.
O antirid kremi protiv podočnjaka.
O jogi i teretani.
O detoksikaciji i limunu.
O veganstvu.
O večitoj mladosti.

Pričaće sa istim žarom. Al niko se neće okrenuti.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: blistava.hr