01 jul Između dorastanja i odrastanja

Spakovao sam i poslednje sitnice u kutiju za izgubljeno-nađeno. Oblepio sam je trakom i ubacio na zadnje sedište. Seo na suvozačevo mesto i spustio prozor. U plejeru već izlizan disk s radijskim hitovima prethodnih godina. Poznat put, nebitan. Još jedna uspešna sezona je okončana. Treba mi malo vremena da razmislim čega je to sezona, ali setim se na kraju. Uspešna sezona, svakako.

Poslednja epizoda beše valjda o osamostaljivanju, odrastanju, ne sećam se najbolje. Ono kao, imaš svoj novac, dobar posao, auto, putuješ svuda i imaš sve te prateće iluzije, a ništa ne radiš i ne umaraš se. I živiš u sjajnoj kući, sudopera se nikad ne zapuši, komšije ne prerađuju noseći zid u šest ujutru, veš se sam pegla, deca se sama hrane (iako se ne uklapaju u idilu, ali reda radi). Pitaju me jesam li napisao svoj CV, jesam li putovao i video onaj stadio, spomenik, restoran, park.

I sedim na suvozačevom sedištu, vrteći tu poslednju epizodu. Kapiram, valjda je veća fora da odrastaš uz činjenje svega onoga što ne može da se upiše ni u jedan papir, diplomu ni biografiju, već što ostaje samo tebi i bliskima u sećanju. Reci mi za koji to posao mogu da predam biografiju u kojoj ću napisati kako sam spasao psa davljenja, ili kako sam joj poklonio poljsko cveće jer hejtuje ruže? Čini mi se da to razni karijeristički papiri ne mogu da zamene, šta znam. Nisam ni raspalio pasoš raznobojnim pečatima, jer mi je uvek bilo mnogo jače da raspalim roštilj u dvorištu sa ekipom i pronađem neko novo mesto koje je tu, blizu, nego da mislim da sam kosmopolita samo zato jer sam dva dana gazio ulicama nekog od milion sličnih gradova.

Ali možda baš tako treba, biti heroj, rol-model, nezavisan, uvijen u pucketavu foliju prividne udobnosti.

Ne znam, ne kapiram.

Nisam dorastao. Ili odrastao.

CV Ili Ve-Ce.

Kako god ti je lakše.

Autor: Tihomir Škara

Fotografija: weheartit.com