02 jun Između

A kako se ti boriš, pitaš me. Na šta misliš. Pa na to, kad se probudiš ujutru i pogledaš u ogledalo. Na to, što pred tim istim ogledalom nisi ista osoba ujutru i uveče. To što od tog ujutru do tog uveče prođe dan, koji nema baš uvek razumevanja.

Ne borim se, prosto – živim. Hodam. Dišem. Trudim se da me ne tangira to, što dan ne razume. Ako razumeju ljudi. Ljudi su često dosadni i prazni, pa moram da pronađem zabavu. Onda u sebi pevam: Come on baby, do the Loco-motion!  i vrckam. Jedem Funny Bubble sladoled i malo šta me usreći kao prstenčić koji uz njega dobijem. Blesava si, ozbiljno te pitam. Ozbiljno ti kažem. Mora da se živi, a ti mnogo misliš.

Naravno da nisam ista osoba ujutru i uveče. Nije ni poenta u tome da budem ista. To što se desi između, napravi od tebe čoveka. Nije poenta u tome da ostaneš raščupan, sanjiv i krmeljiv, kakav si ujutru. Ali ti si ujutru slatka. I ti si. Nego, nešto drugo hoću da ti kažem. Nije u tome poenta. Kao što nije ni u tome, što uveče shvatiš da te je dan istrošio. Da ti se maskara razmazala. Da te je neko izbacio iz ležišta.

Jutro i veče ne znaju ništa. Ono između zna. Ono između nas napravi. Ono između znači da si odložio lenjost i izašao iz snova. Ne da ih zaboraviš, nego da ih dosanjaš. Ono između te nauči da ljudi nisu tvoje kopije i da je pogrešno da ih posmatraš kao da jesu. Tvoje mišljenje je samo tvoje. Nema podrazumevanja. Opauči te po faci kada osudiš, opljuješ i ne razumeš. A svi to radimo. I sve nas opauči, podjednako.

U tom između su ljudi. Oni su tu i takvi su. Ne treba da ih menjaš. Treba da im pomogneš da budu bolji. Ako to žele. I oni tebi pomažu. Nisi ni svestan koliko su važni. Da, potrebno je da neko kaže da si car. Kao što je potrebno da neko kaže da si govno. Najčešće nisi ni jedno ni drugo, sve zavisi ko gleda. Ne treba to baš uvek da te tangira, al treba da držiš oči širom otvorene. Možda ne greše. Moguće da si od oba pomalo. Moguće da tvoj način borbe nije baš najmudriji. Možda samo nije tvoj. Moguće da si to razmišljanje i zapitanost preuzeo od nekog, moguće da tebe to uopšte ne muči. Da si samo bio dokon. A dokon um je povodljiv.

I uopšte mi se ne dopada taj pristup životu, gde je on, jelte, borba. Borba da preživiš dan. Borba da budeš srećan. Borba za ljubav. Kakva borba. Ako to vidiš kao borbu, kako da ti kažem, možda je pametnije da odmah predaš meč i olakšaš sebi.

Loše su nas učili.

Nema borbe. Ima tebe i života. Možete da izađete na megdan, a možete i da pijete limunadu. Sam biraš. Nije da će ti svaki put prijati limunada. Nekada će biti prekisela, nekada nećeš znati kud ćeš od toliko šećera. Al će biti tvoja. Jedina koju si napravio. Jedina koju možeš i da promeniš.

Uostalom, megdani su tako passe.

Zato, ja biram limunadu. Sa puno leda.

(I kišobrančićem!)

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com