29 maj Izmaštani

Ne pišem. Ne zato što nema ničeg novog, nije to. Čak se i staro vratilo. Ima svega. Možda i previše. Novi ljudi, posao, nove priče. Stare priče. Nova razočaranja, neki stari osmeh na koji pomislim kad mi je svega dosta i kad želim da budem srećna bez razloga.  I dalje se osmehnem na napisanu reč. Utuvim sebi u glavu da je ono izgovoreno uvek iskreno. Mislim, polazim od sebe. Ja uvek govorim ono što mislim.

–     Ti si moja motivacija…

Napisao je i ja sam se celog dana smejala. Ne ono histerično, baš smejala. Više onako tupavo, tinejdžerski. Naravno, nisam mu poverovala. Samo mi je valjda u moru besmislenih poruka od još besmislenijih frajera ova bila pravo otkrovenje. Dobro, znam, patetično je i detinjasto i šta uopšte znači ta poruka? Čuj, motivacija! Za šta? Mi nismo ništa, nismo se videli milion godina i ja ga čak i ne volim i on je jedan od onih koji ne ispunjavaju nijedan uslov sa mog imaginarnog spiska uslova koji sam sastavila nakon poslednjeg raskida.

–     Ja sam više tvoja zanimacija, a ti….ti si moje „nešto slatko“

Odgovorila  sam. „Nešto slatko“ te čini srećnom i želiš ga ničim izazvano. Ipak, znaš da se od toga gojiš, da je nezdravo, da se u sedamsto osamdeset posto slučajeva pokaješ kad ga pojedeš. Od „nečeg slatkog“ izlaze bubuljice, jedeš kad si u PMS-u ili pod stresom. „Nešto slatko“ je precenjeno i evidentno je samo donosilac kratkotrajne radosti. I znam da sam i njega precenila. I koristim ga samo kada se osvestim i shvatim da su svi drugi samo „ubijanje vremena“ u rečniku tinejdžerke ili „gubljenje vremena“ u rečniku nas, koji se bližimo tridesetoj. Potreban mi je tako idealizovan i izmaštan kad se umorim od sebe same i svoje uloge „bludnice – muškog srca drobilice“. Potreban mi je da mu u sred noći pošaljem Arsenov ili Popin stih i istripujem da je naša priča dramska. Potreban mi je da mu kažem da ga volim zbog svega što je kad nije đubre, da ga volim, jer je poseban – a ja samo posebne volim. Da me briga da li sam mu prva poslala poruku. I da li sam mu je poslala pijana ili trezna. Potreban mi je da budem ja. Jer koliko god htela, ne mogu da se zaljubim u dobar auto, skupu večeru, elitističku priču i ponudu za nezaboravan vikend gde god.

–     Na nas me podseća ona od Bajage….“Napolju je vreme pogrešno, skoro da me i ne zanima, ja bih s tobom negde otišla, bili bismo tamo danima…“

–     Raznežio sam se…slatkišu…

–     Ne budi njanjav, volim te i to je to. Bez patetike.

–     Meni lepo…

–     I treba da ti bude. Ja mnogo lepo volim.

–     Osećam…

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com