11 nov Izgubljeno Vreme

Teško mi je, doktore. Osećam se usamljeno i zbunjeno. Pomalo sluđeno. Ne mogu da pronađem svoje mesto u svetu. Na svakom koraku nailazim na nerazumevanje. Ne znam koliko psihijatara obiđoh do sad. Mislim, školovani su ljudi, stručni, ko će mi bolje pomoći nego oni. Kad ono! Zatvorili bi me u ludnicu da su mogli. Pitate zašto? Ne znam odakle da počnem da Vam pričam. S početka? Znate, teško je u mom slučaju odrediti gde je početak. Komplikovano je to. Da, plašim se da ćete i Vi pomisliti da s mojim umom nešto nije u redu. Teši me što se priča za Vas da imate pomalo, pa, hmmm… Nekonvencionalne metode, da tako kažemo, pa je vrlo moguće da ćete me razumeti. Donekle bar.

Vidite, ja se dosta preispitujem. Preispitujem i sebe, i ljude, i svet. Ne, to me ne ometa da se bavim svojim poslom. Ne znam kako da Vam objasnim. Recimo da je samo moje postojanje moj posao. Pa, ne baš kao princ Vilijam. Ne! To je više, onako, moja suština. Ja ne mogu da radim ništa drugo i ne mogu da budem ništa drugo osim onoga što sam ja. Ne, nisam radoholik! Prosto, takva je moja priroda. Mogu reći da ljudi smatraju da posedujem veliku moć. To jeste tako. Ali, ja znam da moć ne znači uspeh. Da Vam to malo bolje objasnim? Ne znam kako. Možda malo kasnije. Ako je to u redu?

Ne, nije tako! Nije da neću da Vam se otvorim, već želim da Vas pripremim za ono što ćete čuti. Da. Jasno mi je da ću morati sve da Vam kažem ukoliko želim Vašu pomoć. Ne stidim se! Samo se plašim zbog ranijih iskustava sa Vašim kolegama. Da Vam ispričam? U redu.

Eto, jedna Vaša koleginica je zaključila da je moj problem seksualna zbunjenost, nedefinisanost seksualnog identiteta. Da li je pogrešila? Naravno da jeste! Zbog toga što sam ja potpuno aseksualno biće. Ne, to nije fiksacija u razvoju. Ja nemam pol. Nisam ni muško, ni žensko. Ne, nisam dvopolac. Eto, znao sam! Sad ste zbunjeni! Baš zbog takve reakcije i okolišam toliko. Dobro, dobro, nastaviću.
Lepo, nemam pol isto kao što ga nemaju ni božanska bića. Mada, ljudi su oduvek delili božanstva na muška i ženska. Valjda da bi ih na taj način, u razumevanju, približili sebi. Ta Afrodita, taj Zevs, ta Mitra, taj Jupiter, ta Morana, taj Perun, taj Alah, taj Bog. U novije doba ženska božanstva su zanemarena. Uglavnom su sad prisutni samo ovi muški, mačo bogovi. I ne bi trebalo ni da imaju rod, kao i ja. Doduše, u nekim svetskim jezicima i imenica koja označava mene je muškog roda, dok je u pojedinim neutralnog srednjeg roda. Mislim da je tako ispravnije. Neću da cepidlačim. Radi naše bolje komunikacije, doktore, ja ću se prilagoditi i govoriti o sebi u muškom rodu. Kad može Bog, što ne mogu ja?

Ionako sam ja nastao pre bilo kog boga. Možda i nisam, ne znam. Nikada nisam upoznao ni jedno božanstvo, samo sam video kako se razvijaju i rastu u ljudskoj istoriji. Tačno znam šta sad mislite, doktore. Lepo, znam, jer mi je isto to reklo nekoliko Vaših kolega. Narcisoidni poremećaj, sindrom boga, mit o ličnoj izuzetnosti i nepovredivosti. Tako nešto zapisujete u svoje beleške. Zar ne, doktore? Ali, grešite! Grešite! Grdno se varate! Nije tako! Mogu i da Vam dokažem! Dobro, dobro, evo, smiriću se. Ja samo pokušavam… Da, u pravu ste, brzo se uzrujam. Uh! Evo, dobro sam. Smiren sam. Sve je u redu. Možemo da nastavimo.

Zašto mislim da sam nastao pre boga? Nisam baš siguran u to, ali eto… Možda zato što sam primetio da ljudi mogu da negiraju Boga, mogu da ne veruju u njega. Mislim, nema čvrstih dokaza da on postoji. A, vidite, u moje postojanje niko ne sumnja, čak ni najveći skeptici. Svi znaju da ja postojim. Tu se vraćamo na ono pitanje posla. Moj posao je moje postojanje. I ništa drugo. Shvatate li sad?
Moji roditelji? Detinjstvo? Da, razumem zašto me to pitate. Logično je, kad već razgovaramo o nastanku i postojanju. Ne znam ko me je stvorio, ne znam ko su mi roditelji, ne sećam se baš svog detinjstva. Mislim da ja nikad nisam imao detinjstvo. Samo sam počeo da postojim i to je sve. Ne, doktore! To nije odbrambeni mehanizam! Ne! Nisam napušteno dete! Nemam traume od zlostavljanja! Šta? Ma, ne znam! Kažem Vam da ne znam! Zašto toliko insistirate kada je to nebitno? Dobro! Dobro. Možemo li da ne razgovaramo o tome, molim Vas? Hvala, doktore.

Da, mislim za sebe da sam neuništiv. Ali ne i nepovrediv. Zbog čega? Moja moć proizilazi iz mog postojanja, a ne zato što se ja nešto posebno trudim da budem moćan. Pa nisam ja neki silnik, ili neki mogul, pobogu! A ljudi me, nažalost, tako doživljavaju. To je taj neuspeh o kom sam već govorio. Zamislite, formiraju se fanatične čete naučnika, smišljaju taktike kako da me pobede. Pravi revolucionari! Govore o savijanju i prelamanju vremena, o crvotočinama, putovanju kroz vreme, relativnosti i bog zna o čemu sve. Eto, to me pogađa! Kako, zbog čega? Kako biste se Vi osećali da neko želi da vas prelomi bez nekog posebnog razloga, i to samo zato što ste to Vi? Sedite tako i gledate svoja posla, a neki ljudi dođu i počnu da Vas savijaju i prelamaju, da eksperimentišu na Vama. Znaju da ne mogu da Vas unište, ali se svojski trude da Vas pokore, da budete njihov rob. Da li bi Vam bilo prijatno? Ne bi, dabome da ne bi. Nije ni meni. Ne! Nisam paranoičan! Ma kakav strah od skrivenih progonilaca? Šta pričate to, pobogu, doktore? Slušate li Vi mene uopšte? Oni nisu skriveni, oni su vrlo javni! Čak i dobijaju silne nagrade i ohrabrenja za svoje pokušaje!

Kako da se ne potresam? Smučilo mi se više, bre! ‘Ajde što oni pokušavaju da me zauzdaju, nego što mi ceo ljudski rod večito nešto zamera! Šta, kako? Lepo! Eto, na primer, sigurno ste i Vi u razgovoru sa prijateljima nekad rekli to je bilo ludo vreme. Jeste li? Eto! Kakva je to izjava, molim Vas? Kao da sam ja tu nešto kriv? Nisam. Ljudi su bili ludi, ne ja! Radili su nešto čega se stide, nešto što nisu oni. Umesto da priznaju da to jesu oni, da su grešili, oni prebacuju krivicu na mene! Ludo vreme, nije nego! Ili one svakodnevne optužbe to su bila teška vremena ili nagriza zub vremena. Pobogu! Pa, šta sam ja? Neki debeli, nezasiti stvor koji glođe sve što mu stane na put. Zatim, kad čujem da je nešto iz davnina nemi svedok vremena. Ja sam, izgleda, neki ratni zločinac, kriminalac! Možda treba da mi se sudi? To su bila druga vremena. Koja druga? Nemam braću i sestre, uvek sam samo ja jedno. Ispada kao da sam neka podvojena ličnost! Strašno!

Jednu stvar sam primetio sâm, doktore. Ja sam bezbrižno postojao dok nije bilo ljudi. Kada su se pojavili ljudi i počeli da razmišljaju i filozofiraju, i mene su poremetili. Pre toga nikada nisam razmišljao o sebi. Ponekad pomislim, da nema njih, da li bi bilo mene? Ako nema nikoga da potvrdi tvoje postojanje, da li postojiš? Opet sam postao nerazumljiv. Izvinite. Ne, nisam nabrojao sve što mi smeta.
Mnogo me nervira što me stalno mere, paze na mene, kao da jedva čekaju da napravim neku grešku, ili kao da treba da im ispunim neka očekivanja. To je užasno stresno, doktore. Stalno sam stegnut i pod tenzijom. Mere me minutima, danima, godinama. Posebno me živciraju pušači, koji su izmislili novu mernu jedinicu. Koliko imamo vremena? Taman da popušimo cigaru i krećemo. Zaista skandalozno!

Ponovo gledate na sat, doktore. Ističe nam vreme, je li? Hahahahahaha! To je smešno! Ističe vreme, koliko imam vremena, gubljenje vremena. Nisam ja voda, pa da mogu da iscurim! Ja nikome ne pripadam, da bi mogli da me izgube! Ljudi sve pogrešno shvataju! Kako da se ne nerviram? Naravno da su to frustracije! Pobogu, pa ljudi misle da smo Smrt i ja nekakvi partneri, ili da Smrt određuje kad će nekome da me oduzme! Najgore mi je kad čujem da je neko umro, pa ljudi kažu došlo mu vreme. Kao da sam ja ubica, Smrt! Uvek sam ja kriv za sve! To je tako poražavajuće! Jedino u čemu su ljudi u pravu je kad misle da nemaju vremena! Zaista nemaju!
Doktore, da li Vam je dobro? Teško dišete, zacrveneli ste se. Doktore, loše izgledate. Kao da imate srčani udar! Doktore! Doktore!
Eto… I opet će biti moja krivica…

Autorka: Đurđica Zec

Fotografije: favim.com