04 dec Izgubljeno-nađeno

Stajao je u sobi pognute glave, i jako sporo pakovao stvari. Kuća je bila puna, ali je njom zavladao muk. Ljubav i sreću tu nije osetio godinama. Sećanja na skoro savršen život ostaće zauvek samo na fotografijama nekog vremena koje više niko ne može i ne želi da vrati. Od govana se nikad nije mogla napraviti pita, pa tako ni ovaj put. U sablasnoj tišini, teško dišući, Zoki je netremice zurio u te proklete stvari nabacane u koferu i nepomično stajao pokušavajući da shvati otkud on uopšte tu, u toj tački u beskraju u kojoj se sve raspadalo. Nadao se da će neko ući u sobu i spasiti ga, da će mu dati dobar razlog da ne odlazi i reći da ne mora sve da bude ovako beznadežno i nepodnošljivo. Ako ne Ksenija, onda makar deca. Ali, nigde nikoga. Svako je preživao svoje misli sam sa sobom, očigledno ne pronalazeći zajedničko rešenje.

Zoki je seo na krevet, i nekoliko minuta zurio u zid dok mu se život odmotavao pred očima, a srce zapinjalo i mučilo se. I dalje je čuo samo svoje neravnomerno disanje u tišini. Nije više bilo svrhe čekati. Ni Ksenija više nije bila njegova Ksenija, a deca su izrasla u neke ljude koje on ne poznaje i ne zna kada su se vrednosti besprizorne okoline uselile u njihove duše i bespovratno ih otele. Uvek je vrlo samouvereno odmahivao rukom kada bi ljudi govorili da ljubav izlazi kroz prozor kada beda pokuca na vrata, verujući da je iznad te svetine niskih strasti i sitnih duša. Verovatno je u tome i pogrešio, gledajući na sve samo iz svog ugla.

Ksenija, za koju je mislio da je najbolja osoba na svetu, predala se liniji manjeg otpora pod parolom: „Uzmi sve što ti život pruža˝, prenevši to i na decu odobravanjem svega čega su se nekad zajedno stideli. S godinama, Zoki je bivao sve više usamljen, dok nije postao stranac u svojoj kući. Znao je da niko nije bezgrešan, pa ni on, ali Ksenija i deca uvek su za njega bili suština. Mislio je da je to svima na prvom mestu. Slepo je verovao u to, osećajući da za njih nema prepreke, da će ostati drugačiji i svoji, kako su se nekad davno i zarekli.

Kao i mnogi pre njih, nisu istrajali. Nisam mogla da verujem u to što mi mama prepričava. Zinula sam zaprepašćena i razrogačenih očiju blenula sam u nju tražeći odgovore i objašnjenje. Zokija i Kseniju odmalena pamtim kao ljude uvek nasmejane, tople i srećne. Ma koliko sve bilo teško oko njih, u kući se to nikad nije osećalo. Nisu se upinjali da budu srećni, nije bilo glume. Svi problemi, loši ljudi i svakodnevna opterećenja ostajala su izvan njihovog utočišta. Sećam se samo smeha, pesama, poljubaca i Zokijevih sendviča na plaži. Jednostavno nije moguće da je to istina.

„Sine, znam da ti je žao. Ko bi rek’o da će sve tako da se završi. Ali čekaj stani, ima dalje. Zato ti i pričam da vidiš šta je život˝, insistirala je moja majka koja stvarno uvek ima dokaze da se sve loše dešava da bi se dobrim završilo.

Zoki je sneo kofere ispred zgrade. Više nije znao šta da kaže Kseniji. Šta je pa i ostalo da se kaže posle svega što je uradio da bi pokazao koliko mu je stalo do tog života koji su stvorili. Imao je sve što je želeo. Njemu je to bilo dovoljno. Kseniji više nije. Rastali su se praznih pogleda, bez reči, bez zagrljaja. Zoki slomljen, Ksenija rezervisana, ali i oslobođena. Deca su odabrala uloge posmatrača i otuđila su se od Zokija, pa i sebe samih. Nije više mogao da prepozna da li pate, imaju li šta da kažu i kako se osećaju. Između njega i njih nastao je nepremostiv jaz. Nije ih ništa manje voleo zbog toga, samo je strašno patio. Donekle je i razumeo da svako vreme nosi neke drugačije vrednosti, i da oni moraju da žive u okruženju u kojem je gotovo neprimenjivo ono čemu su ih on i Ksenija učili, a da opet, koliko toliko, budu srećni. Nije mogao da ih krivi što su to pokušavali na način koji je za njega bio neprihvatljiv. Mnogo je vremena prošlo otkako su upijali svaku njegovu reč, verovali mu sve i slušali ga kao da je jedini izvor mudrosti na svetu. Iako skrhan, znao je da je dao je sve od sebe i živeo kako je najbolje umeo, nikad ne stavljajući sebe ispred njih. To mu je davalo snage da nekako nastavi sam sa sobom i da se pomiri sa činjenicom da sa Ksenijom više nije bio jedno. Bilo je vreme da pusti sve to i da ode.

Više nije bio ni mlad, ni zdrav. Osećao se kao da ima 100 godina i da hoda po tankoj žici koja deli život od smrti. Malo mu je trebalo da izgubi ravnotežu. Zaboravio je na sve lepo u svom životu. Nije se više sećao svoje mladosti niti ko je bio pre nego što je postao otac i muž. Sada kada više nije bio ni jedno ni drugo, nedostajao mu je Kiza gimnazijalac, buntovan i neustrašiv, spreman za životne pustolovine, za osvajanje slobode, za ljubav. Najviše od svega bolelo ga je što je znao da se više nikada neće osećati tako. Bio je ubeđen u to.

Dugi dani vukli su se jedan za drugim u samoći. Svaki je ličio na prethodni, ispunjen bolom i tišinom. Telefon nije zvonio. A ni on nije nikoga zvao. Tumarao je ulicama ne primećujući ljude. Kad bi se sudario sa nekim, ne bi rekao: „Izvinite˝. Toliko je dugo ćutao da nije znao ima li u njemu glasa da kaže bilo šta. Iako se vratio u stari kraj, u kojem se uvek osećao kao nov među uspomenama iz prošlog života, sada jednostavno nije osećao ništa. Bar ne sve dok ga jednog sunčanog beogradskog dana neko nije prenuo iz depresivnog ludila pipnuvši ga po ramenu izgovarajući mu ime sa neizmernom radošću u glasu.

Žena koja ga je sustigla morala je nekoliko puta da ga pozove da bi je tako zaokupljen turobnim mislima uopšte i čuo. Međutim, kada se okrenuo i shvatio pred kim stoji poželeo je da na sebi ima čistu majcu, očešljanu kosu i sređenu bradu. Poželeo je da se na njemu ne vide bol i izgubljenost. Prošlo je više od trideset godina, ali taj lik uvek bi prepoznao, kao u slatkom snu. Srce je polako prestalo da zapinje, oči više nisu bile na pola koplja, i u tom filmski nestvarnom trenutku Kiza u Zokiju izborio se za kakav-takav osmeh. I žena koja ga je čvrsto zagrlila se osmehivala. Sve se zaustavilo da ne ometa taj susret Kize i Jane koji je po svemu počinjao da liči na mnoge koji su se nekada odigravali u školskom dvorištu zaboravljenih gimnazijskih dana, kada je sve bilo satkano od trenutaka bezbrižnosti, iščekivanja i žudnje.

Nije se pitao zašto su se sreli. Osećao je da to nije bila puka slučajnost i to mu je bilo dovoljno. Vraćala mu se svest i osećaji i zato je bio beskrajno zahvalan na ovom susretu u kojem je pronašao sebe kojeg je mislio da je davno izgubio. Po prvi put od odlaska iz porodične kuće pomislio je da nije potpuno beznadežan.

“I šta je bilo dalje?” nestrpljivo sam čekala nastavak.

“Kako šta je bilo? Pa ništa. Susret se pretvorio u kafu, kafa u večeru, i tako Zoki i Jana sad žive zajedno”, rekla mi je mama osmehujući se što je takve priče uvek pronađu da bi mogla primerima da mi dokazuje da je kosmička pravda pristuna i delotvorna i da svi koji zaslužuju na kraju ipak pronađu svoju sreću, ili pak sreća pronađe njih. Baš kao što i moja mama meni uvek “slučajno“ ispriča ovakve priče kad god nemam više nijedan razlog da verujem da se zaista dešavaju.

Autorka: Maša Lopičić

Fotografija: favim.com