28 mar Izgubljene godine

Kafanicu sam otvorio pre nekoliko godina. Svaki put se začudim kada kažem broj naglas, punih četiri, ej. Kako vreme brzo prolazi. Ne znam samo u kom trenutku je počelo da proleće pored mene, a da ja to i ne registrujem. Živim od tog prihoda. Lako je kada si sam, jer tada hraniš samo svoj stomak i jedino za to brineš, tačnije, ne živim, životarim. Tu i tamo naleti poneki pijani starac, proćaskam s njim…Da se nisam trgo, postao bih baš kao oni. Ima dana kada se zaradi dosta, ima kada krpim kraj s krajem, al’ eto, uglavnom je sve po starom. Renovirali smo pretprošle godine, pa je to malo pomoglo i privuklo neke mušterije koje su postale stalne. Za flašu sam se dohvatio ponovo, mislim da je od prošle nedelje…Razlog? Pa, ranije su bili svakakvi, sada samo kada neko čačne u određenu, najbolniju, neprežaljenu tačku.

Rekli su mi da su je videli. Nju. Jednom sam, dok smo bili u vojsci na vežbama pao sa sedmog sprata. Pravo na leđa. I tada sam zaboravio da dišem. Pokušavao sam da se setim, ali mi nije uspevalo. E, tako sam se osećao kada su moji „drugovi“ ispalili kao iz rafala tu informaciju. Kao da mi je neko izbio sav vazduh iz pluća.

Nezgodno je rođače kada dođeš do stanja, gde ni čaša ne pomaže. Ma šta čaša, čaše, flaše, utapanje tuge. Ne. Ti je voliš i dalje. Želiš je i dalje. Tražiš u drugima njen miris i dodir, kriviš ih što nemaju njenu boju glasa. Osetiš prazninu koja te umalo ne ubije i praviš je od dima i poželiš da vratiš dane, godine, mesece, kada je sve bilo drugačije. Ali jebi ga, svi mi, okoreli, pravi frajeri imamo privremenu amneziju. Kažem „privremenu“, jer obično se rasvestimo kada bude ne kasno, već nemoguće za bilo šta. Došla je, samo da me podseti i ništa više. U tome i jeste sav bol…

Sećam je se odlično. Pamtim svaku crtu njenog lica, svaku naviku, glas…Kestenjasta kosa, oči boje smaragda. Milion puta sam je obacivao i vraćao, milion puta se skrivao, bio baraba. Jednom prilikom, prkoseći ponosu, jedna suza joj je skliznula niz lice. Bio sam samo iznenađen, i tada mi je rekla: „Ja samo jednom okrenem leđa nekome. To bude zauvek.“ Nisam isprva primećivao njenu strogoću u glasu, njenu odlučnost, nisam primetio da sam poljuljao ponos, da sam udario tamo gde se ne sme. Nisam primetio da sam je tada, na trećoj po redu klupici u parku „Devet Jugovića“, sa desne strane od ljubičaste ljuljaške, zauvek izgubio. Tu su je sreli. Kažu, nije se mnogo promenila.

Nije me sada ubilo saznanje da su drugi imali tu čast da je vide, čuju, da se pozdrave s njom, ja imam ubedljivo najmanje prava na to, nego to da je plakala. Nosila je svetlo-plavu haljinu i srebrni medaljon koji se otvarao. Tada sam se uverio u onu konstataciju da bol kod muškaraca za izgubljenom ljubavi je poput udarca u lakat: jak, neverovatno snažan i intenzivan, ali brzo prođe. A kod žena, e tu je nešto poput zemljotresa: uvek ostaju posledice prošle ljubavi i uvek se oseća njeno prisustvo i njena razornost. A nije trebalo da tako bude. Bilo bi mi lakše da znam da me mrzi, da je niko nikad ne pomene.

Prošli su dani od kada znam da je došla, ali ništa ne preduzimam. Eto, šta radimo…Uvek imamo hrabrosti da odemo, ali da se vratimo….Ha, to reko kada. Uvek odlažem za sutra. I čekala je ona mene dugo, dugo, sada je valjda redno da ja čekam malo nju. Budale su oni koji misle da je čekanje lako. Koliko tu udaraca tek samo dobiješ…

Baš kada sam planirao druženje sa rakijom, bilo je nedeljno popodne, nema mušterija, a i onako radim svaki dan, redno je da se malo uništavam, ponosno, hladno, ušetala. Tek tako.

„Pa, kako si?“
„Dobro. Ti, vidim, baš prkosiš godinama.“
„Naravno, laskanje…Nema ničeg na svetu lakše od toga.“
„Ja to stvarno mislim, ti kao po običaju drugačije proceniš.“ Ja da pomenem običaje, odakle mi pravo na to.
„I, reci mi, šta si radio svih ovih godina?“, upitala je hladno, letimično, pokazujući rukama na stolice i stolove.
„Molio se svim postojećim i nepostojećim silama, da me nisi prebolela, kao što nisam ni ja tebe.“
Eto, izletelo je. Razoružalo je. Neočekivano. Idiotski, otkrio sam tajnu koju sam krio godinama, ne od drugih, već od sebe.

Mislim da bi joj jedino zadovoljstvo, u tom trenutku bilo, da zapali pola sveta i izgori zajedno sa mnom. Okrenula se i pošla, i tada, tada sam uradio ono što sam trebao pre trideset godina, uhvatio je za ruku i zagrlio je. I ako sam znao da neće pomoći ni jednome od nas, samo sam, eto želeo da zna, da lakat ne prestaje da peče.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com