31 mar Izbori

Za koga ćeš da glasaš. Za Ujedinjene Jednoroge Srbije. Neozbiljna si. Jesam. To nije baš uvek dobro. Sada jeste. Ali, radi se o tvojoj budućnosti. Posle ćeš da pričaš kako je loše. Ne pričam ja to. Ali te boli. Mene snovi bole, ne budućnost. Opet ti tvoji snovi. Nije opet, nego  – sve vreme. Pa oće to, kada dižeš kulturnu revoluciju u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Ne pričaj tako. Tako jeste. Ovde narodu daš hleba i igara i njemu super. Danas si naročito inspirisan. Ali tako je. Generalizuješ. A ti idealizuješ. Ne, samo znam da su svi ljudi dobri. Oni koji nisu – samo su nesrećni. I ti ćeš da provedeš život u pokušaju da ih usrećiš. Ciničan si. Samo sam iskren. Znam, zato te i volim.

Nego, ti stvarno misliš da ćeš uspeti. Uspeti u čemu. Da nešto promeniš. Ja već menjam, svakog dana. Sebe. Ponekad mi pođe za rukom da nekom ulepšam dan, kažu, i meni je, pravo da ti kažem,  to dovoljno da znam da sam uspela. Šta ti imaš od toga. Osmeh. Pa što se ne smeješ onda. Zato što me boli. Šta je, umorili se snovi. Umorili ih ljudi. Pa zar nisi rekla da su ljudi dobri. A jesu, al je previše nezadovoljstva u njima. To nekad baš umori čoveka. U redu je, Amelija, spusti se na zemlju. Šta pričaš to. Ne možeš usrećiti nekog ako sama nisi srećna, pričali smo već o tome. A ti – nisi srećna. Znam te. Kažeš mi da radiš ono što voliš, a nisi srećna. Nešto tu ne štima. Samo sam umorna. Samo treba da se malo okreneš sebi. Kako to misliš. Pa lepo – da manje misliš o meni, da manje misliš o  tim nesrećnim ljudima, da im ne dozvoljavaš da ti pokvare dan. Pa i ne dozvoljavam im. Opet se praviš jaka. A vidim da ti se plače. To jeste. Sve vreme, kao da se trudim da budem srećna. I, baš zato što se trudim, znam da nisam srećna  i – to je sranje. Samo bih plakala. Stvarno se vidi. Ma jok, to ja vidim, inače, dobro se praviš. Uh, dobro je. Šta je tu dobro. I zašto prokleto ne možeš ko svako normalno žensko da cmizdriš kad ti se cmizdri, a ne ovako, da svakog petka pričamo istu priču. Onu u kojoj tebe boli svet. Velcšmerc, pazi boga ti. Preteruješ. Smešna si. Ti si se sama smejala takvima, koje bole gladna deca u Africi i žedne kornjače na Galapagosu. Ama, mene snovi bole. To onda nisu tvoji snovi, čim te toliko bole. Moguće da si ih pozajmila od nekog, a to je kao da pozajmiš cipele, koje ti nisu baš taman, pa te žuljaju i bole te noge do iznemoglosti, al se držiš – sve za lepotu. Isto tako i ti, sa tim svojim snovima.

Šta ti zapravo hoćeš. Kako to misliš. Pa tako, lepo. Sećam se da si pre pričala o toj nekoj ravnici,  nekom svom izmišljenom  poslu,  đuvegiji sa pedigreom – to priča moja mama, ne ja – dobro, al ti se smeškaš, odobravaš. A šta znam, to su neki planovi, za neke buduće živote. A šta ćemo sa ovim – što te iste planove ne preseliš u ovaj život. Nerealni su. Pa ti si mene učila da je sve moguće, ako dovoljno želiš. Je l znaš ti uopšte šta želiš. Znam.

Želim neki miran život. Želim da usrećujem ljude. Ne, to te je već sjebalo, nećemo to više – šta ti za sebe želiš. Ne prekidaj me. Okej. Je l si nekad video mrguda u poslastičarnici. Nemam pojma. Pa vidiš, ja nisam. U poslastičarnici – ako je prava, mora da radi neko ko se smeje. Jer, slano jedeš da se zasitiš, slatko jedeš da ti bude lepo. To lepo mora da napravi neko ko je lep, kome se oči smeju. Sad te ništa ne razumem. Hoćeš poslastičarnicu da otvaraš, je l to. Pa, ne, pre neku  radnjičicu sa krofnama. Zvala bi se: Bakina krofna. Na primer. Zato što meni baka kaže da sam ja njena krofna  a i zato što su bakine krofne najukusnije, razumeš. Razumem. I ko će tu da sprema – tvoja baka, je l. Ja. Sakupiću sve bakine recepte i otvoriću Bakinu krofnu. Gledaću musave facice klinaca, koje roditelji dovedu posle škole, da se zaslade. Prevrtaću očima kada ove novokomponovane majke grde devojčice u belim haljinicama, kako su musave i ne misle li valjda takve na balet, čuj. Namignuću im, da znaju da to nije musavost na njihovim obraščićima, nego snovi – i to nije prah šećer, nego vilinska prašina. Puno ćemo se smejati. Pričaću im priče o životu svake krofne, davaćemo im imena, onda ćemo praviti čajanku poput one iz Alise u zemlji čuda i stvarati neke nove svetove. Posle nekog vremena  ćemo se preseliti na sever i nastaviti svoju bajku. Ko – vi. A pa, đuvegija i ja. I neki novi klinci – naši klinci. A on postoji. Naravno da postoji, pa kako misliš da usrećim svet, ako sama nisam srećna – tome si me ti naučio. Kako da ga zagrlim, ceo, ako mene nema ko da zagrli. Grljenje je igra udvoje. Grljenje je čitav jedan svemir. Grljenje će spasiti sve(t).

Da te spasim onda, svete moj. Nego šta.

Aj sad da pravimo te krofne, od snova se ne živi.

Aj.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com