17 apr Izadorino srce

Izadora je mrzela svoje glasno srce.

Toliko ga je mrzela da je bila spremna da potraži način kako da ga makar malo utiša.

A srce, kao svaka pumpa, davalo bi svoj maksimum uvek.
Kako i treba da radi srce jedne devojčice od petnaest godina?
Glasno, silovito, razbuđujuće. Na svaki potresni događaj za koji bi čula na vestima ono bi pokušavalo da iskoči napolje.
Kada bi uveče legla u krevet, Izadora bi molećivo govorila:
– Nemoj kucati tako glasno. Ne mogu ja to da podnesem. Pa bar promeni ritam! Po ceo dan, samo tup, tup, tup… Nervira me to!
Onda bi savila prste u pesnicu i udarila se po grudima jednom, jako, da mu stavi do znanja ko je glavni.
Drugi put malo slabije, da nastavi u istom ritmu, kako je ono stalno nju nerviralo.
Treći put, već očajnički, slabo, samo da ne ispadne slabić, jedva bi dodirnula svoje grudi.
Ali nažalost, srce je nije slušalo.

U školi, Izadora se držala po strani. Nosila je svoje knjige zagrljene na grudima, pokušavajući da pritisne grudni koš što jače.
– Možda će to da te ućutka. Moraš prestati, više ni nastavu ne mogu da pratim zbog tebe. – pričala bi mu uporno, i dok je u zabačenom delu školskog dvorišta listala Selindžera. Njene vršnjake nije interesovalo to. Nije ih interesovala ona. Interesovala je samo jednog Danila, na kratko, možda. Dovoljno za par stidljivih pogleda na velikom odmoru.
– Šta se ti javljaš? – govorila bi. –  Ne lupaj, idiote! Prekini, čemu se nadamo? Da će mi tek tako prići i prihvatiti me sa tom bombom u grudima? Da će zauvek da me voli, baš zato što sam ovakva, ćutljiva, čupava? Ne pričaj gluposti, Izadora, lupaš više nego ovo glupo srce. Ionako danas to „zauvek“ potraje samo do prve osunčane nedelje, pijane subote, umorne srede. Danas njihovo „zauvek“ traje kraće od razmaka između tvojih udaraca.

Izadora je zaista mrzela svoje preglasno srce. Toliko ga je mrzela da je često razmišljala da uhvati prvi oštar predmet i izvadi ga napolje.
Od njegovog glasnog udaranja više nije mogla da čuje mlađu sestru, kada je noću probude košmari.
A nekada, jedino pred njenim glasom srce je moglo da ustukne. Zajedno bi sedele na podu i pričale o nekim lepim stvarima, o poljima lala u Holandiji, o divnim zalascima sunca u Stokholmu, čudnim ukusima hrane u Japanu, o neobjašnjivim pojavama na nebu…
Sada, od prokletog udaranja nije čula ni kada tata viče na mamu. Niti kad mama uplakana stoji na vratima sobe i posmatra sestru i nju
– Kako očekuješ da jednog dana postanem lekar, ako tako snažno kucaš? Kako da lečim bolesne, ako bolesno srce gajim u grudima? Zar ti ni najmanje nije stalo do mene?

Izadora je toliko zamrzela svoje srce, da ga je za svaki otkucaj psovala, iako nije lepo da jedna devojčica psuje.
Vremenom je postajala očajna. Prestala je da ga udara pesnicama. Prestala je da ga pritiska knjigama i atlasima. Prestala je da mu se obraća. Počela da pije puno kafe, jer je čula da je to loše za srce. Zapalila je prvu cigaretu, popila prvo alkoholno piće, ali ništa… Svaki put kada bi je Danilo pogledao, svaki put kada ne bi znala odgovor na pitanje profesora, uvek kada čuje da je neko mlad umro, kada vidi da su povukli njen omiljeni slatkiš iz prodaje, kada vidi bosog dečaka na ulici, kada bi izgledala ružno na fotografiji, kada bi pas zalajao iznenada blizu nje, kada bi slučajno udarila nogu o ivicu stola, kada bi pustili njenu omiljenu pesmu na radiju, kada joj drugarica iz klupe ne bi odgovorila na poruku, ono bi bivalo sve bučnije… I nije bilo naznaka da će se to ikada promeniti.

Izadora je mrzela svoje glasno srce.

Toliko ga je mrzela da je jednog dana ukrala očev pištolj, legla na pod svoje sobe, i konačno pronašla način kako da ga utiša.

Autor: Željko Jevtić

Fotografije: pinterst.com