02 okt Iza osmeha

Bila je okrečena u belo, bez sata na zidu.  Bio je obučen u modrozeleno, bez sata na ruci. Sedeli su naspram njega i gledali ga pravo u oči. Mirno je uperio pogled u vidno mlađeg mladića i nije prestajao da ga gleda, čak i onda kada mu se onaj drugi obraćao. Mladiću nije bilo neprijatno, jer je i sam to često radio, pa je pratio njegov pogled ne trepnuvši. I mogao bi tako čitavu večnost da ga nije iznenadio tresak. Prvo šakom o sto, zatim sto ka njima i oni na udaru mladića sa prelepim osmehom i očima divlje životinje. Nekoliko krvavih trenutaka kasnije i opet je nastao muk. Pogledi su se nastavili. Čula se blaga škripa kvake, ali je i ona ubrzo nestala. Prozora nigde nije bilo, a ogledalo preko celog zida nikoga nije uznemiravalo. Kada god bi pogledao u njega, mladić sa one strane stola, flertovao bi sa osobom koju vidi, ali i sa osobom koju oseća iza ogledala.

Bio je spreman na sve. Skinuo je modrozeleni sako i prebacio ga preko stolice, uzeo kafu kao da pije viski i nakon dugog gutljaja nastavio da je drži u ruci. Pljunuo je i ostavio trag nedaleko od njih, a zatim pokazao svoje bele zube kao da pita ima li još krvi. Mlađi mladić nije želeo da pokaže trenutnu uznemirenost, pa je ustao sa stolice, dok je njegov kolega sedeo zavaljen kao da poručuje da ima sve vreme ovoga sveta, što je sa druge strane stola izazvalo samo još veći podsmeh. Pomislio je: „Tako i deluješ, prijatelju, kao da imaš previše vremena, ovako se zabavljaš, ali ne znaš da je i meni ovo omiljena zabava“, a onda je pomislio na nju i glasno se nasmejao, „mada, i ona je bila dobra zabava, naravno.“ Njegov iznenadni smeh ponovo je uneo nemir, ponovo su počeli da gube tlo pod nogama, osećali su se bespomoćno i morali su da učine nešto dok je on sedeo kao za šankom i pio svoj viski bez leda, bez reči, bez argumenata, bez imalo griže savesti. Njegov smeh ispunio je prostoriju, njihovo strpljenje je pucalo po šavovima; stolice su zaškripale, sto je prevrnut, kafe više nema, slike i papiri svuda po prostoriji, ogledalo priziva sedam godina nesreće, a onda pucanj i bolni krik kroz smeh. Bio je kraj. Ponovo se čuje kvaka, nekoliko muških prilika ulazi i tapše ih po ramenu: „Bravo, momci, mislim da ovu scenu ne moramo da ponavljamo. Bili ste odlični.“ Međusobni pogledi, rukovanje i bodrenje završeno je pitanjem: „Hoćemo li na kafu, momci?“, što je izazvalo gromoglasan smeh, ali jedan osmeh se ipak razlikovao, jer se ponovo setio nje.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: wordpress.com, deviantart.com