24 feb IZA OGRADE

Mrkli mrak je. Noć bez ijedne zvezde, kao da su sve pale na zemlju. Na podu se nalazi puno malog žutog prozirnog kamenja. Zemlja je suva i prašnjava. Dugo sam hodala tom beskrajnom stazom na kojoj nije prestajalo da sija bezbroj kamenja. Skretali su mi pažnju. Nisam imala drugog izbora nego da budem srećna. Horizont je počeo da dobija zagasito sivu boju. Nagazila sam na neke drvene daske. Predstavljale su vrlo trošan mostić, ispod koga je tekao potok. Levo i desno je rasla trska, koja je bila gusta i nepregledna. U blizini se nalazilo nekoliko močvara, nad kojima je letelo puno crvenih vilinih konjica. Prešavši mostić, morala sam da ugazim u mokru travu. Čula sam škripanje ljuljaške. Pretpostavila sam da se u blizini nalazi park ili dvorište neke kuće. Tako, prateći taj zvuk, prepešačila sam kroz mokru travu i malo blata da bih stigla do ograde. S druge strane je bilo zasađeno drveće, čije krošnje sam mogla da vidim i da dodirnem po neki list. Pupoljci su počeli da se otvaraju. Najviše je bilo stabala bresta i graba.

Zvuk ljuljaške se sve jače čuo. Odjekivao je i udarac klackalice o pod „klink-klink“, bat rastrčanih koraka i piskutavi glas devojčice.

Otimala sam se oko igračke koju brat nije hteo da mi vrati. Po selom dvorištu se osećao miris supe. Volela sam krupne bele cvetove sa žbuna koji je rastao uz ogradu. Mama i tata su spremali ručak. Stariji brat je trčao sa drugarima, a zatim se pentrao uz šipke i drveće. Po mom mišljenju je preterivao. Izigravao je „facu“.

Volela sam da čačkam po zemlji i da pravim babarogu i druge likove koji su mi bili važni. U bašti sam obožavala da berem paradajz, koji je taman mogao da stane u moju šaku. Mama i tata su ga nazivali čeri. Tata je popravljao krov sa čekićem. Ostavio je merdevine napolju. Bio je sumrak. Mama i tata su bili u kući i moj brat je legao u krevet. Stariji brat je još uvek bio napolju sa drugarima. Igrali su košarku. U povoljnom trenutku sam se iskrala iz kuće. U bašti je bilo sasvim lepo; suv pod i čvrsta zelena trava bili su kao tepih pod mojim bosim nogama. Uza zid su još uvek stajale merdevine. Pokušala sam da ih podignem, ali bile su mi teške i zaljuljale su se u drugu stranu. Našla sam kanap na stolu ispred kuće. Imala sam ideju. Popela sam se na merdevine i vezala najviši stepenik. Kada sam sišla na pod, povukla sam kanap i tako vukla merdevine do ograde. Drveće je bilo suviše visoko da bih se na to penjala. Jedva sam uspravila merdevine. Počela sam da se penjem. Mogla sam tek da provirim iznad ograde. Videla sam beskrajnu ravnicu punu nepreglednog žbunja i močvara. Nije mi bilo jasno kako se stiže do tog mesta, niti sam videla šta se nalazi neposredno iza ograde. Ipak, ovo sve mi je bilo zanimljivo i zbunjujuće.

Sanjala sam da trčim po toj ravnici i po močvarama da močim noge, da se igram u blatu i pravim najveću „babarogu“ sa rogom jelena na njenom čelu, da tražim blago i da nalazim puno dijamanata.

Sutradan ujutru su mi roditelji rekli da sam slatko spavala, a starijeg brata su pitali šta rade merdevine na podu blizu ograde. Neuverljivo ih je ubeđivao da ih on nije dirao. Takođe su mu rekli da ne dovodi tajno devojke. Brat stvarno nije imao pojma o čemu se radi, ali roditelji su bili sigurni da su videli neku devojku kako se vrzmala oko ograde. Rekli su da je ličila na mene.

Autorka: Dijana Smailagić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Iza ograde“ izdvojena je na konkursu „Promena“).