24 dec IZ DNEVNIKA SAMOUBICE

14.novembar

Stvarno sam upropastio svoj jadni život. Kada ti budem rekao kako sam se oženio, sigurno ćeš pomisliti das sam lud, ili ćeš čak zaključiti da nisam ni zaslužio da živim. Ni ovoliko sreće nisam zaslužio. Nisam poštovao ono što imam, olako sam odbacivao mnoge dobre okolnosti, kao da će se ceo svet držati u pripravnosti da mi na svaki mig skače pred noge. Da, spomenuo sam ženidbu. Treba to da znaš, jer ta odluka može život da promeni iz korena. Imao sam trideset godina, znači, nisam baš bio zelen. Upoznao sam veselu, lepuškastu devojku, par godina mlađu. Zapravo, poznavali smo se mi još iz najranije mladosti, sa korzoa, ali samo, onako, površno. Bila je neostvareni san mnogih mojih drugova. Svi su mi govorili da je zaljubljena u mene još od neke srednjoškolske ekskurzije, ali ja nisam smeo da se zanosim takvim snovima. Ona, tako zanosna da bude zaljubljena u mene ovakvog? Mislio sam da se šale na moj račun i sklanjao sam se glumeći nezainteresovanost, a ustvari bežao sam plašeći se poraza. Slučajno  smo se našli na jednoj proslavi Nove godine. Oboje smo bili bez partnera. Počeli smo da plešemo, razgovaramo i odmah, iste večeri smo nabrojali nekoliko zajedničkih prijatelja i naravno, puno sličnih interesovanja. To nas je baš veselilo, nekako je bilo ohrabrujuće. Dogovorili smo se da se vidimo kroz dva dana, pošto se dobro naspavamo. Smejali smo se do suza. Ja sam čak u jednom trenutku pomislio da sam duhovit, jer se tako slatko smejala! Kasnije mi je rekla da je zasmejava moj neodoljiv šarm, a ja sam u sebi mislio da se smeje mojim trapavim glupostima.

Ali, da se vratim na naš prvi sastanak. Prati pažljivo, rekao sam: „Prvi sastanak“. U jednom trenutku, dok smo sedeli u nekom kafiću i nazdravljali svemu i svačemu: drugom januaru, snegu koji pada, trudnici koju smo videli kroz staklo i njenom pufnastom kučetu u crvenom korsetu, starcu koji prodaje novogodišnje srećke i, ne sećam se čemu još, ona me je uhvatila za bradu, okrenula prema sebi, upiljila mi se u lice i rekla:

    -Hajde, zaprosi me!

Gledao sam je zbunjeno. Bog zna kako sam delovao unezvereno. Ona se nasmejala i nastavila:

    -Šta ti je? I to je za ljude. Vidiš, osvrni se, sve nas je neka majka rodila i sve te majke je neki momak iz snova zaprosio. Ja tebe sanjam godinama.

    -Pa, dobro – rekao sam šeretski – možda to i nije loša ideja.

Kada sam hteo da izgovorim:“Hoćeš li se udati za mene?“ – ona  je počela da se smeje do suza. Toliko se smejala da su, čini mi se svi gledli u nas. Mislio sam da će mi srce izleteti iz grudi. Uši su mi se zaglušile. Dok se ona stišavala od smeha, ja sam  se trudio da ostanem uspravan na stolici. Ni sam ne znam kako je dalje tekao razgovor. U kafiću je bio uključen televizor i svi su se povremeno okretali da gledaju, iz navike, ili, jer ne znaju o čemu bi pričali.

Sledećeg jutra me je zvala i predložila da idemo na skijanje sa njenim bratom i njegovom devojkom. Odbio sam jer nisam skijaš, nemam ni opremu, pa je i ona odustala od odlaska. Opet smo se videli, šetali, razgovarali i prisećali se nekih sustreta iz srednjoškolskih dana. Razgovor je imao drugačiji ton, ozbiljniji i prijatniji. Izvinjavala se zbog jučerašnje neozbiljnosti, objasnila da se smehom često prikriva nesigurnost. Malo sam se opustio i bio sam spreman da je tešim, ali me je ona ponovo iznenadila:

    -Sada sam ozbiljna. Zaprosi me!

    -Možda, ali, šta misliš da malo sačekamo? – Odgovorio sam sa olakšanjem i nisam ni bio svestan da sam tada još jednom, po ko zna koji put, ubio sebe.

   -Nestrpljenje ubija. Neodlučnost takođe. – Ustala je, zagrlila me i izašla, rumena i tiha.

 Tada me je to slomilo i mogu da ti priznam da sam bio na korak do samoubistva. Bila je u pravu, nesiguran sam i neodlučan. Ona je izgleda bila dugo strpljiva. Trebalo je da je zaustavim, da je zagrlim, da spasavam oboje, da joj stvorim razloge za smeh, ne onaj kojim se prikriva zbunjenost, već onaj pravi, usrećujući. Osećao sam da je želela da mi se divi, ali ja se nisam divio sebi.

Više se nismo viđali. Ja sam se pomirio sa bivšom devojkom i zaprosio je posle desetak dana. Venčali smo se krajem januara, a razveli već posle nekoliko meseci. Jednostavno nije išlo. Još jedan metak je okrznuo moje srce. Ona prethodna devojka se odselila, nismo se nikada više videli, ali sam pratio njen život preko medija, udala se za poznatog novinara, koji snima zanimljive putopisne reportaže. Imaju veliku porodicu i stalno putuju zajedno. Zaključio sam da je imala sreće one večeri kada smo se rastali i tog trenutka sam osetio pad, kao da sam se okliznuo niz stepenice. Svaki promašaj, svaki pad je jedan delić samoubistva.

15.novembar

Zašto nije uspeo moj prvi brak? To mi se pitanje sada slučajno nametnulo. To je malo neobično, ali, posle razvoda, samo sam razmišljao o tome da mi možda preti usamljenost i odlučio sam da se ne premišljam mnogo, jer bih možda „lipsao od gladi kao Buridanovo magare“. Verovatno ne bismo ni raskidali, rastajali se i mirili da je išlo kako valja. Imao sam ja često običaj da vagam i odustajem od neke bolje mogućnosti, pa se posle kajem. To sam već rekao? Možda. U svakom slučaju, verovatno ćeš doći do takvog zaključka. Uvek mi je bio potreban neki poseban podsticaj, koji je postajao nebitan, onog trenutka kada bih shvatio grešku. Ma, posle se nisam ni sećao šta me je navelo na neku odluku. Dobro, nije baš uvek bilo tako. Nekada sam sasvim slučajno napravio grešku, kakvu sigurno napravi svako bar jednom u životu, pa umesto da se samo pristojno izvinim i sačekam da se zaboravi, ja napravim od toga događaj za pamćenje. Tako sam slučajno zakačio plastičnu čašu i prosuo malo soka u krilo jedne dame. Ništa strašno, ali ja nisam mogao da prestanem da se izvinjavam dva dana. Verovatno je već zaboravila šta je bilo kada sam joj se i prilikom sutrašnjeg susreta izvinjavao i uveravao je da je bilo slučajno. Naterao sam je da me teši i objašnjava mi da je to zanemarljiva sitnica, da ne brinem… Kada sada razmišljam o tome, ja sam i nju i sebe naterao da se takva glupost pamti. I još nešto, posle toliko uveravanja u nevinost, čovek dobije ideju da u nevinost posumnja.  Ako se nekada ponovo sretnemo, sigurno će me gledati sažaljivo, kao tada. Ma šta ja to pričam? Nema više toga „nekada“ i „ponovo“.  Eto, to je još jedan razlog da danas završim sa sobom.

Sada se prisećam situacija kada sam se kajao i kada sam danima mrzeo sebe jer sam ispao glup. Stariji brat i ja smo želeli trotinet i „Poni“ bicklu. Ali nismo mogli da se dogovorimo ko će šta dobiti. Moglo je da bude zajedničko, ali, ne! Nikako! Moralo je da se zna ko ima prednost, a ko pozajmljuje. Ja sam želeo sve ili ništa. I dobio sam – ništa! Veliko Ništa! On je malo vozio trotinet, a „Poniku“ je parkirao uz ogradu, pa je posle uterivao trotinet u dvorište da se „slučajno ne sruši“… Sedao je na „Poniku“, onako, odjednom, samo zabaci nogu, prekorači i jurne niz strmu ulicu. Ja sam gledao i jeo se. Mnogo me je nervirao. Bio je nekako ogroman i nesrazmeran, a kada sedne, kipio je preko sica. Meni bi baš pristajala. Niko nije imao trotinet u celoj ulici i svi su ga molili za jedan krug, osim mene. Izdržao sam dostojanstveno. Pre bih umro nego da ga molim. Krišom sam vozio samo dvaput, ubrzo se pokvario, prednji točak mu se zaglavljivao, pa je postao nesiguran, a „Poniku“ mu je neko ukrao. Sramota je da priznam, ali sada to i nije neka važna stvar za pamćenje, pa mogu da kažem da nikada nisam naučio da vozim biciklu! Eto, izgovorih nešto što me je do sada mučilo. Koliko puta su me drugovi terali da idemo biciklama na bazen ili negde na izlet. Vadio sam se da nemam biciklu, da je ukadena. Nisam priznao da ne znam da vozim, ali nisam ni slagao.

Počeo sam da ti pričam o prvom braku. Ni sam ne znam zašto sam se setio trotineta. Pa možda i nije bez veze. Oženio sam se prvom prilikom da ne bih ostao, kao tada, bez ičega . Ne „bez ičega“, da se ispravim, već, bez ikoga. Plašio sam se usamljenosti. To je razlog što sam se oženio, ali hteo sam da ti objasnim zašto mi je propao brak. Sada mi izgleda da su te dve činjenice povezane i jedna drugu objašnjavaju. Ubrzo sam se ponovo oženio, iz sličnih razloga. Razlika je u kvalitetu emocija koje smo oboje osetili. Problem je nastajao jer sam mislio da ne treba rečima iskazivati nežnost, već se „to valjda podrazumeva“. Neizgovorene reči i prepuštanje da vreme i pretpostavke rukovode našim ponašanjem, je isto što i prepustiti se reci da te nosi.  I ponovo sam se kajao. Da budem precizniji, razveo sam se. Kajao sam se zbog razvoda. Bio sam očajan, analizirao sam svoja trenutna osećanja. Nisam razmišljao kako se ona oseća.  Izgubio sam, zbog sebičnosti, neosetljivosti, površnosti, beznačajnih nesporazuma, zbog gluposti, ženu koja me je volela. Žalio sam sebe, video sam sebe kao napušten predmet obožavanja i razmišljao sam kako ću da nastavim da živim nevoljen. O tome bi trebalo da pričam. Nisam se borio, nisam se dovoljno trudio, bar ne na pravi način. Osećao sam se kao gubitnik. Ubio sam svoj mir, moguću sreću, upropastio sam letovanje koje smo planirali, što mi je posebno žao, jer smo planirali da tada radimo na uvećanju porodice… Eto, čak i to sam upropustio! Onda sam danima čamio u četiri zida i nabrajao razloge zbog kojih smatram da je moj život prazan i besmislen. Kako je njoj? Neću o tome da razmišljam, pa da dobijem napad griže savesti i da prenaglim…

Odlučio sam da se više ne ženim, smatrao sam da zaslužujem ispaštanje i  kaznu. Ovoga puta ću sam kazniti sebe, samo moram da smislim kako.

17.novembar

Toliko toga bih ostavio nedorečeno ako bih sada brzopleto, bez sistematskih priprema završio… Ni sveska od stotinu stranica ne bi bila dovoljna ako bih hteo pošteno da nabrojim sve svoje promašaje. Ma, promašaji i nisu toliko strašni, ljudski je grešiti. Mene više muče odustajanja, propuštene prilike i povlačenje pred najmanjom preprekom, a sve zbog straha od neuspeha. Kukavički! Jednom nisam otišao na koncert jer sam se plašio da će me nažuljati cipele. Posle su svi pričali da je bilo nezaboravno, a ja sam ćutao i jedva čekao da promene temu. Drugi put nisam otputovao na jedan dan, ne sećam se kojim povodom, jer sam imao „puno nagomilanih obaveza“ uoči Nove godine, a bila je tek sredina novembra. Obrazlagao sam da me putovanje „dekoncentriše jedan dan pre i dva dana posle“! Izgledalo je smešno, kao da nisam mogao taj dan da nadoknadim. Trebalo je da kažem iskreno da mi se ne ide. Ne bih morao ni da navedem razloge, mogu sebi da dam pravo izbora. Zašto bih izgubio taj jedan dan na putu? Izgubljeno vreme se ne vraća i imam pravao da ga provedem s kim hoću i kako hoću! Sada mi izgleda smešno ovo što govorim. Gorko-smešno. Brinuo sam da ne uništim jedan dan, a sada se spremam da uništim sve preostale dane svoga života. Prijatelji su me sve ređe pozivali, jer sam delovao nepouzdano i „mlako“, sve je zavisilo od mog raspoloženja koje je često imalo velike oscilacije. Moja druga žena mi je rekla da sam dvostruka ličnost (izrazila se stručnije i okarakterisala me kao „bipolarca“) i pitala me je da li sam svestan koliko se menjam i da li sa svima postupam tako „toplo-hladno“? Plakala je, molila me da  joj dozvolim da me voli i da će vremenom sigurno zaslužiti ljubav. Mislila je da me može naučiti da iskazujem nežnost. Nadala se da ću se otvoriti. Kada sada malo bolje razmislim, precenila me je i ne znam zašto me je volela. Uvek sam bio naprasit, brzo sam padao u vatru, ali me je bes brzo  prolazio. Često sam zaboravljao razloge zbog kojih sam se iznervirao, ali ne znam da li su ih zaboravljali drugi, da li su zaboravljali moj bes i uvrede koje sam olako istresao. Možda drugi mogu da istrpe i ne pokažu koliko su povređeni? Možda ne mogu da zaborave, pa dugo tuguju? Nemam pojma o tome. Ko zna kakvim me ljudi vide? Stvarno mi nije jasno zašto me je ona toliko volela. Rekao sam ja njoj da je to što ona voli, samo njena maštarija. Zašto bi baš mene volela? Plakala je, umesto da bude zahvalna što sam tako iskren. O tome do skoro nisam razmišljao. Može li da se voli godinama, a da se za uzvrat ne dobije gotovo ništa? Ja u to ne verujem. Ona je izgleda mnogo čitala Šekspira i neke takve. Sada razmišljam o njoj, a ne bih hteo. Tako mi je nešto došlo. Možda zato što mi je rekla da ću jednoga dana, kada za sve bude kasno, na kraju, shvatiti…  To „na kraju“ je došlo, sada. Ali nisam još uvek ništa shavatio. Podrebno mi je vreme za to. Trebalo bi da se prisećam bezbrojnih trenutaka nežnosti u kojima nisam umeo da uživam. Ja sam nju ubijao obezvređivanjem njenih osećanja, ismejavao sam je. Evo, sada sam se setio kako me je gledala. Kao ranjena i bespomoćna srna.  Rekao sam joj da ne mogu da podnesem njen pogled. To ju je pogodilo jer je imala neka neprijatna sećanja. Ptičala mi je nešto o tome, ali je nisam pažljivo slušao. Rekao sam joj da bih mogao esej da napišem o njenim očima, ali nisam rekao kako ih doživljavam. Ona je, jadna, možda pomislila da tu ima neke nežnosti. Vapila je za ljubavlju. Nisam imao vremena ni volje da slušam o njenim patnjama iz detinjstva,  pa da sebi kvarim raspoloženje.  Uostalom svako ima nešto što bi hteo da zaboravi. Verovatno bih se i ja prisetio mnogo čega. „Prošlost se ne može izmeniti i ne treba po njoj čeprkati“, govorio sam joj. Ona je preosetljiva i sigurno je sve predimenzionirala, pa je htela meni da natovari negativne emocije. Sećam se da je spominjala neke engrame. Nisam ni znao šta to znači. Objasnila mi je da su to ožiljci, tragovi u mozgu, koji zbog promene enzima ostaju trajno posle pretrpljenih trauma. Jedini lek je u otvaranju, podsećanju i ispovedanju. Pričanjem o tome se smanjuje emotivna reakcija i vremenom se ta sećanja „spakuju“ u racionalni odeljak sa ostalim detaljima kao običan podatak. Tako mi je to objasnila. Rekla mi je da nikada nikome nije ispričala šta je sve preživljavala i da bi želela meni da priča! E, baš je mene našla! Nisam ja ispovednik. Šta bi joj značilo da meni priča? Jao, kako su joj oči bile tužne! Dobro je da sam napravio distancu. Možda sam se ogrešio? Uvek, kada mi je neki detalj ispričala, kao da se vadila iz mraka. Ne mogu da ti objasnim, ali, jednostavno, počinjala je da sija, da zrači kao dete. Razmišljao sam da je to sigurno zato što je meni prebacila muku. Nisam mogao to da dozvolim. Možda bi to meni nešto naškodilo?  Ja sam želeo da me neko razgali. Jesam li u pravu? Misliš da sam sebičan? Ja samo želim mir, ali nikako ne mogu da ga nađem.

Ako bih počeo, a neću, da se prisećam detalja, odmah bih se ubio. Nemoj da misliš da sam tako, u afektu, doneo odluku da se ubijem. Ne nikako, tu odluku sam doneo zbog bezbroj sitnih ili krupnih ubijanja sopstvenih i tuđih mogućnosti za sreću. I zbog nezaborava. I zbog nemogućnosti da vratim vreme, promenim se i oprostim sebi. Imam običaj da kažem: “Šta ću, takav sam!”. Terao sam ljude da me prihvataju “takvog, ovakvog”, kao da sam “savršeno nepromenljiv”. Puštali su me da živim i da se oko mene polako i neosetno zatvara obruč beznadežnosti. Šta znači:„Biti nepromenljiv“? Onog trenutka kada sam počeo da čeprkam po sebi, sagledao sam svoju nesavršenost koju su svi prihvatali (sa distancom) i niko me nije blagovremeno uzdrmao dok sam još imao vremena da nešto promenim. Sada mi nije ostalo dovoljno vremena ni za izvinjenja, a da ne govorim o pokušaju da nešto popravim. Kada bih sada počeo da razmišljam koga sam i koliko povredio, možda bih istoga trenutka završio sa sobom. Paf, i … gotovo! Nema više muka i preispitivanja. Nema više nikakvih očekivanja i razočarenja. Dosta mi je da ponavljam i slušam: “Biće bolje, ima nade, sutra je novi dan…“

Naslušao sam se takvih fraza! Svaki novi dan mi donosi samo nove muke. Paf, i gotovo!

Autorka: Slavica Erdeljanović Curk

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Iz dnevnika samoubice“ posebno je pohvaljena na konkursu „Promena“).