23 dec ISTINA O PRONALASKU HARIHALEROVSKE NITI H. HESEA

Toliko reči o ovom autoru, toliko različitih viđenja i tumačenja njegove karakteristične metodologije pisanja, već na samom početku postaje zacelo teško dočarati ga sa jedinstvenim osvrtom na reljef njegovog bića. Sve ravnice ostale su za petama dugogodišnjih lovaca, izdavačkih kuća, istoričara, književnika, svaki planinski vrh osvojen, svaka reka preplivana. Možda, samo možda, jedna nit ostaje neistražena, jedna nit koju je poneo sa sobom na počinak. Demistifikacija ume obespraviti dela velikana, često pogrešno shvaćena, nastala u besomučnoj potrebi da se delo opravda, da se načine vidljivi prapočeci, praoci i pramajke njihovih razmišljanja, njihovih inspiracija. Plešemo na njihovim grobovima, vrištimo u njihovim mauzolejima, interpretiramo njihove korake, njihove reči, njihove misli i činimo to sa velikim pijetetom. Šta radimo sa njima kada ih u potpunosti prevedemo, kada istražimo svaki deo njihove datosti? Da li smo tada završili? Kako znamo da smo ispravno preveli jezik njihove duše pokolenjima koja dolaze? Velika je to odgovornost, zar ne?

Neću govoriti o Heseu poput sveznajućeg pripovedača, neću prevoditi njegove reči, neću objašnjavati njegovu inspiraciju, ali doživeću ga na jedinstven način. Ne želim govoriti kako sam razumeo njegovu suštinu, nisam toliko hrabar, nisam toliko vispren, ali govoriću o tome kako su me njegovi redovi pokrenuli, potakli na razmišljanje, na snove u kojima već nekoliko večeri unazad vodim strašne razgovore. Želim svega tu jednu nit, tražim li mnogo?

Zaboravimo sada na sve interpretacije, zaboravimo na sirove reči, sažvakane stranice, tabake. Izučavajući njegove redove, počeo sam verovati u snove, nesvesno, a tamo su otpočeli naši razgovori, svađe. Dok čitam, natkriven memljivim svetlima javnog saobraćajnog prevoza, težim izgubiti se u njegovim redovima. Izlazim iz bučne mašine, hodam ulicama u ranim časima nakon ponoći i posmatram katedralu u okolini svoje kuće, gde sve postaje zamršeno. Četvrtina sata neophodna da načinim „korake za razmišljanje“, jesu ujedno i najsporiji koraci koje načinim u toku jednog dana, u toku velikog broja četvrtina nekih drugih sati. Činim da četvrtina jednog sata postane mikrokosmos, a u njemu čitava jedna večnost za razmišljanje. Činim to rutinski, izučavajući svaku reč, u ranim časima nakon ponoći, posmatrajući katedralu, na mestu gde pređašnji dan postaje iznova dan, dan za neke nove mikrokosmose, dan za nove izazove i razgovore, u tišini. Dolazim, zaključavam prva, a zatim i druga vrata, osvrnem se i još koji trenutak dozvolim da vetar kaže sve što ima, loša je to navika, jer obično me rastuži. Pozdravljam usnule roditelje, odlažem stvari, razmišljam, spiram sa sebe obaveze, razmišljam, pokrivam se, razmišljam. Shvatio sam da je to okidač, način na koji ću u nesvesno urezati deo svesnog i prizvati Njega ili nešto bizarnije.

Blaženstvo sna, bestelesnosti, uspinje se mojim telom i vetar postaje tiši.

– Došao si. – izgovara, uzevši gutljaj mladog, alzaškog, vina. On, egzistencijalista, mističar, poput Mocarta u “Stepskom vuku”, smeje se, besmrtnim smehom i tada shvatam da je ovo san, budim se. Trudim se nadljudskim naporima, zadržavam dah, čvrsto sklapam kapke i osećam očnu jabučicu koja podrhtava, iznova naslućujući smeh.

– Da, tu sam, a ja želim Vašu nit. – izgovaram odlučno i uzvraćam „manje besmrtnim“, kreštavim smehom.

– Nit? Moju nit? – izgovarao je, ispitujući unutrašnjost gramofonske horne.

– Ne tražim previše, zar ne? – uzvratio sam, upitno.

– Nikako, mladiću, moja nit je Vaša nit, Vaša nit je moja nit. – izgovarao je kroz smeh, besmrtni smeh.

– Ne razumem. – razočarano sam ispitivao njegovu pojavu, ispunjen gorčinom.

– Ali hoćete, verujte mi na reč. – izgovorio je, prstom isprativši najlepšu notu Mocartove kompozicije.

Budim se, ponavljam deo dana koji prolazi brže od četvrtine sata nakon ponoći i razmišljam o niti. Gde se nalazi ta nit? Iste mračne ulice, ista katedrala i tišina, prazna tačka sa koje pređašnji dan postaje iznova dan. Prva, potom druga vrata, šapat vetra i pozdrav usnulim roditeljima.

Plašim se sna, ne želim razočarati Hesea i ostajem budan do kasno u noć, ispitujući poslednje stranice “Stepskog vuka”. Osećam svoje otkucaje, postaju brži, krv ključa, a sa usana čujem šapat koji nije moj, čujem smeh, hladan, besmrtan, daleko u dubinama mikrokosmosa. Zagledan u poslednje redove ponavljam ih iznova i iznova, „naslućujem svoj dom usred obasjane beksrajne etarske hladnoće, ne znam ni za sate ni za dane, ni za razlike između muškaraca i žene. Nepomičan  naš je život večni, hladan, zvezdan naš je večni smeh.“

Bila je tu, nit, ta poslednja nota njegovog smeha koja se iskradala sa mojih usana i nisam je morao tražiti, vreme je došlo, „jednom ću ipak naučiti da se smejem.“

Čekao me je Hese.

Herman Hese, nemački pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, čija dela, začinjena egzistencijalizmom, misticizmom i duhom, oslikavaju pravične i uzvišene životne ideale. Pojedini Heseovi redovi odišu prisustvom psihoanalitičke i orijentalne esencije, impregnirane filozofijom bića. Rođen u Kalvu, Virtemberg, kao državljanin nacističke i neonacističke arijevske doktrine, svoje stavove ispoljio je u čvrstom protivljenju, kao antimilitarista i pacifista, što se može uočiti u njegovim delima. Protiveći se Prvom, a potom i Drugom svetskom ratu, njegove reči nailazile su na otpor u momentima publikovanja, ali u tome mu je pomogao nemački propagandista Jozef Gebels, koji je u samom početku štitio njegovo stvaralaštvo, što je uslovilo mogućnost objavljivanja. Nakon što je odbio da se paragrafi “Narcisa i Zlatoustog”, koji su govorili o pogromu, promene, našao se na na nacističkoj “crnoj listi”. Nakon nemilih događaja odlazi iz Nemačke i naseljava Švajcarsku gde provodi ostatak svog privatnog i književnog života. Brak sa Marijom Bernuoli završio se tragično, nakon ustanovljene mentalne bolesti kod sirote žene, ali iz zajedničkog života izašla su tri deteta. Drugi brak sa pevačicom Rut Vegner, prošao je bez većeg uspeha i uslovio je nastanak Heseovog najpoznatijeg dela “Stepski vuk”, koji govori o teškim godinama izolacije i podvojenosti. Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender trajao je do kraja njegovog života, a nju spominje u “Putovanju na istok”. Hese je u poznim godinama razvio stepen konzervativizma, o čemu svedoči “Igra staklenih perli” u kojoj svaku kompoziciju nakon Johana Sebastijana Baha proglašava nepodesnom i lošom, krunišući Ludviga van Betovena ekstremnim primerom lošeg ukusa. Umire u Montanjoli, u snu, živeći osamdeset i petu godinu života.

Zanimljivosti, Der Steppenwolf:

Hari Haler, ima identične inicijale kao i sam pisac, dok je Hermina ženski oblik njegovog imena (isti fenomen može se uočiti i u drugim Heseovim delima).

1926. godine, Hese pohađa plesni kurs Julije-Laubi Honeger sa kojom je posetio maskenbal u Cirihu.

Heseova gazdarica i mansarda koju je iznajmio 1924. godine u Bazelu, isti su kao oni opisani u romanu.

v  1904. Peter Kamencind (Peter Camenzind)

v  1906. Ispod točka (Unterm Rad)

v  1910. Gertruda (Gertrud)

v  1914. Rošalde (Rosshalde)

v  1915. Knulp (Knulp)

v  1919. Demijan (Demien)

v  1919. Klajn i Vagner (Klein und Wagner)

v  1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (Märchen)

v  1920. Klingsorovo poslednje leto (Klingsors letzer Sommer)

v  1920. Tumaranja (Wanderung: Aufzeichnungen)

v  1922. Sidarta (Siddhartha)

v  1927. Stepski vuk (Der Steppenwolf)

v  1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (Krisis: Ein Stück Tagebuch)

v  1930. Narcis i Zlatousti (Narziss ung Goldmund)

v  1932. Putovanje na istok (Die Morgenlandfahrt)

v  1937. Autobiografski eseji (Gedenkblätter)

v  1942. Poeme (Die Gedichte)

v  1943. Igra staklenih perli (Das Glassperlenspiel)

v  1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (Krieg und Frieden)

v  1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti

v  1995. Završene bajke Hermana Hesea

Marko Galić

Izvor fotografija: wikipedia.org