27 apr ISPOVEST

Ustao sam rano. Mislim da je bilo pola pet ili pet sati, ne znam šta me je probudilo. U poslednje vreme samoća koja me je opkolila ne dozvoljava mi ni da zaspim kao čovek. Blenuo sam tako kroz prozor nekih pola sata. Kiša. Tja, bar da je vreme malo bolje. Mnogo je kišnih dana u maju ove godine. Oseća se, stvarno se oseća neka primesa tuge i nepodnošljive nostalgije u vazduhu. Bilo mi je žao što sam postao njihov verni rob, ali nekada se jednostavno prepustiš, ne mariš mnogo, ne trudiš se da se iz toga iščupaš. Ni proleće nije kao što ga se sećam. Nekako je prazno. Šta god da se desi, samo praznina koja odzvanja i koja guši. Eto, to bih da ode. To mi smeta.

Presvukao sam se, obukao svoj dugi maslinasto zeleni mantil i izašao da šetam. Da, po onakvom vremenu, kao kakav ludak. Nije bilo ni automobila, nije se čuo ni jedan jedini šum. Tišina. Mir. Šetao sam tako izgubljeno, bez cilja, kao da tražim nešto. Bio sam jedini ludak koji tetura po naselju sa kišobranom u ruci. Prošao sam sve obližnje parkove u nadi da ću uskoro osetiti umor i da ću se vratiti kući. Ništa od toga. Niti sam znao gde idem, niti sam obraćao pažnju. Besciljno lutanje se nastavilo…

Klupa između dve ogromne breze sa mnogim precrtanim i ispisanim imenima. Tek sam tada primetio koliko sam zapravo otišao daleko. Seo sam i zahvalio svim postojećim i nepostojećim silama što sam imao tu poslednju cigaru u džepu i upaljač. Nervozno sam zapalio, skrivajući se od kiše. Duboko sam udahnuo. Posle prve (setio sam se kako je to neiskusno izgledalo i kako se zamalo nisam udavio), svaka je lakša i besmislenija.

– To nije dobro za zdravlje gospodine, – čuo sam glas detinje tanak i začudio se pošto je taj piskavi zvuk bio zapravo blizu mene. Klinac neki, sa veselim očima i velikim osmehom, obučen u tanku duksericu, cupkao je nogom i fiksirao me pogledom. Adolescent. Paljevina. Ha.
– Zelen si još, ali shvatićeš da niko ne želi da živi zauvek. – ne znam ni zašto sam mu odgovorio. Nije ni važno.
– Zar niste naučili da godinama ne dodeljujete zrelost? A ocenama inteligenciju?
Izgubio sam volju za raspravom. Šta on radi tu? Što nije kod kuće? Bilo je tek pola sedam ujutru.
– Inače, svako ko ima u životu nekog bitnog želi da živi zauvek.– rekao je ozbiljno, pa dodao – Je l’ imate vi nekog bitnog?
– Imao sam. – Onda mi je kroz misli prošla ona. I bilo mi je jasno zašto je maj pun kiše, zašto je mutno, zašto je prazno i zašto sam na ovom mestu.
– Imao? – upitao je radoznalo.
– Da. Prošlo vreme. Gadno. – Malo sam bolje zagledao mesto na koje sam dospeo. Sada mi je bilo jasno, da besciljno, izgubljeno lutanje zapravo ima smisao. Svaki pređeni korak, svaki pređeni kilometar… Eto šta radi podsvest.
– Pričajte mi o njoj gospodine. – zvučao je kao da naređuje. Prešao je prstom gde je na brezi bilo ugravirano, pretpostavio sam, njegovo ime i ime neke devojke.
– Odakle znaš da je u pitanju „ona”?
– Možete koliko želite da krijete i da izvrćete reči. Vaš pogled na ovo mesto, gospodine. To Vas je odalo.
Imao sam utisak da se osetio neverovatno zadovoljno. Kao kada đačić reši zagonetku.
Verovatno je tuga u kapima kiše učinila svoje, ali nisam uspeo da ćutim kada je u meni počelo da govori ono glupo drndalo sa leve strane.
– Šta da ti pričam o njoj? Bila je tako blesava i detinjasta. Mnogo puta bi me letimično pitali šta najviše volim kod nje. Isprva bi me iznervirali tim degeneričnim, nepotrebnim pitanjem. Oni ne znaju da se najjednostavnije stvari najkomplikovanije objašnjavaju. Razmišljao bih dugo. Utonuo bih u misli, toliko bih postao odsutan da je na trenutak izgledalo kao da neću da odgovorim. Ali ja sam stvarno kod nje sve voleo. Naviku da trepće brzo kada se iznervira. Čudne pokrete rukama. Način na koji priča, njen izraz lica posle pročitane neke patetične rečenice koja bi je raznežila… Nije bilo važno koliko je imala godina, uvek je posedovala taj detinji sjaj u očima kada bi se nasmejala.

– Koliko dugo niste pričali o njoj?
– Jako, jako dugo. Čini mi se večnost. A kada bi me neko pitao za nju, samo bih uzdahnuo, eto. Tada bi mi prošle sve uspomene, razvukle se poput filmske trake. Svaka reč mi je ostala upamćena.
– A da li ste mislili na nju? Znate onako, patetično, stalno, u svakoj sekundi?
– Istina je, znaš, sada mogu to da potvrdim. Neverovatno koliko mi se to ranije činilo glupim i bezveznim, ali čovek stvarno misli najviše na onog kog očajnički želi da zaboravi.
– Ali zašto da je zaboravite?
– Zato što sam odavno prestao da budem razlog za njen osmeh. Mogu samo da izazovem gađenje i gnev zbog toga što sam postao nešto u šta sam se kleo da nikada neću postati. Idiot.
– Da, idiot. – uzvratio mi je kao da je potvrđivao i kao da je unapred već znao epilog priče. – Prestali ste da je volite?
– Ma, evo, kunem ti se, ja sam je voleo više od svega. Ne mogu da je poredim ni sa jednom s kojom sam bio, ma to nikako. Vređanje je ako je s drugima upoređujem.
– Voleo? Zašto u prošlom vremenu? Moje je mišljenje da „voleti” nema prošlo vreme. Ako nekoga voliš, voliš ga zauvek. Ako to prestane, nisi ni voleo.
– Volim je još. Umirem od želje da je zagrlim i poljubim u čelo, da vidim kako me gura od sebe i kaže: „Budalo, tu se ljube samo mrtvaci!” i da se nasmeje. Bila je sujeverna od malena. Ha… Mada, meni ne vredi što je još volim.
– Kako ne vredi? Znate, izgubljeno je samo ono čega se sami odreknemo. Nikada ne treba da se odustaje. Šansa uvek postoji, samo je bitno da li to stvarno želiš.
– Ne. Ona ni u kom pogledu nije bila tipična. Nikada nije bila devojka sa savršenom kosom, našminkana, uvek sređena. Nikada nije bila devojka koja je mogla da nosi belo, a da se ne isprlja. Bila je ona daleko od savršenstva i daleko od svih prototipa i nije išla onom tradicionalnom bezvezarijom „muško treba da napravi prvi korak”… I priznala mi je sve. Priznala mi je šta oseća.”
– Čemu onda buka oko toga ako je priznala? Čoveče, ne morate da lupate glavom o zid. Sve je jasno. Zašto komplikujete?
– Poželeo sam da od nje odem. Na kraju je ona otišla od mene. A nisam znao da će vremenom to više mene da uništi nego nju.
– Zašto sada nešto ne pokušate?
– Ne vredi.
– Ti si tvrdoglav čovek! Kako znaš da ne vredi? – Naglo je prestao da mi persira. Iznervirao sam ga.
– Upamti ovo što ću ti reći: kada umesto srca krenu da slede razum, tu povratka više nema. Te „prave” mogu da milion puta budu povređene, da to ne priznaju, da uveče brišu suze, a preko dana dođu pred tebe ravnodušne kao da im nije ništa, da ne pokažu slabost, ali kada jednom prelome, preostaje ti samo da se kaješ jer si bio glup.
– E, onda budite nesrećni. Je l’ Vam nedostaje? Je l’ Vam bar nedostaje?
– Glupo pitaš, mladiću. Ona meni uvek nedostaje.

Pronašao sam paklu u iscepanom džepu tako da je posle one moje „poslednje“ naišlo još najmanje deset cigareta. Rekao mi je da će nebo biti zvezdano večeras i ponovio rečenicu koju mi je par puta nataknuo „Danas je dan za čuda.” Počeo je da se žali kako ga gušim cigarama i otišao, Otišao sam i ja, malo posle njega.

Te večeri tišina je dobila zvuk njenog imena. Više sam s njom, čak i kada sam sâm, čak i kada sam okupiran nečim. Bilo je vedro. Tamno nebo je na sebi imalo svetlucave bisere. Okrenuo sam broj telefona, navodno zaboravljen, a u svakom kutku uma dobro skriven… Zvonilo je, ne umem da definišem taj vremenski period, pretpostavljam da je trajao kratko, ali da se meni činilo previše dugo. Javio se ženski glas, sa dozom radoznalosti, straha i ko zna čega još. Ćutao sam i disao, trebalo mi je da se dovedem u red. Nije joj trebalo dugo da prepozna, iako je prošlo mnogo.

– Ej, pogledaj u nebo. Traži najsjaniju zvezdu. Posvetio sam je tebi.
Začulo se iskreno kikotanje, sa druge strane.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: pinterest.com