01 feb Iskrivljeno ogledalo

Gledala je na svet površno kao da je sve tu da pruži dokaz njenog neobičnog rođenja i da su svi tu da bi se u njima ogledala i prezentovala. Da, nema bolje reči. Jer ona nije bila karakter, već pano. Etikete, izrazi lica, boje, natpisi, sve se moglo tu okačiti, osim istinske nijanse.

Nikada mu nije bilo potpuno jasno zašto je se tako živo seća. Nije bilo istinskog dodira, čak ni blizine prijatelja ni poštovanja poznanika.

Ima ljudi koji u naš život ulaze neopaženo, ali se nametnu insistirajući da budu tu, zahtevaju od nas da im se povinujemo. Raširimo ruke jer nas prevari žudnja za pripadanjem i vedrina koja ne priznaje ,,ne’’, bacimo se u zagrljaj, a obuhvatimo samo maglu. Jer, ti isti ljudi nestanu kad tik iza našeg uha spaze malo razdraganije lice i šire raširene ruke.

U trenutku vam se otkrije nešto što vam je do tada bilo nepoznato ispod osmeha, uvežbanih rečenica i nasilne finoće, i tek kada je nešto pritislo osobu i dovoljno je poljuljalo, iskrsla bi na površinu ona stvarna ličnost, sazdana od svega što nam roditelji prenose, društvo upotpunjuje a sami nivelišemo. Ne možemo uvek imati objašnjenje zašto je neko ušao u naš život, a kasnije, kad i sami prekoračimo nekadašnja ograničenja, kad se pomerimo od sebe prošlih, shvatimo da sudar sa takvim ljudima nije zaista imao pravog efekta, osim što smo možda kratko bili ošamućeni zabavom.

Čudi se sam sebi što se osvestio toliko godina kasnije, a istovremeno je svestan da je razumeo i onda, da mu je istina bubnjala u zadnjem delu glave pokušavajući da probije put do čela, a zatim i usana, da to kaže, da prekine sa svim. Oseća da nije umeo i da nije mogao, dopuštao je da ga prilike usisavaju bez otpora i nose kao bujica, i da udara o stene uvek najoštrijim delom okrenute ka njemu, a da ni ne pokuša da zapliva i da dohvati neku granu. Koliko je prijateljstvo sa njom bilo neuticajno govori mu i to da posle malo više od deset godina ne može da se seti ni upoznavanja, ni prvih rečenica, isto kao što ne može da se seti ni trenutka kad je nestala.

U gimnaziji su sedeli dovoljno daleko jedno od drugog u prenatrpanom odeljenju, koje je brojalo skoro 40 učenika, tako da nije bilo moguće da brzo i u prvim danima ostvare neki bliži kontakt. Ne može da se seti kako je tad izlgedala i kako se ponašala, ali dok je pre neki dan, pod komandom više sile oličene u besnim očima svoje žene konačno pristao da sredi fioku u dnu ormara u kojoj drži stare albume sa slikama, školske fotografije, svedočanstva, diplome i koješta još, i kao i obično, nikada nije uspevao da posao završi brzo i efikasno, nego bi ga uvek neki detalj odvukao da mašta, tako su ispale slike iz gimnazije. Scenografija identična, jer su se svake godine slikali na istom mestu, pod istim drvetom, ispred same školske zgrade, samo su oni svake godine bili drugačiji. Tu jasno možete da vidite kako vreme vajarski precizno oblikuje, ne samo lice, već i kosu, odelo, osmeh. Gledajući slike iz prve godine, zastale su mu zenice na devojčici u uglu, sa leve strane, u drugom redu. Virila je glava i ramena, ali je i to dovoljno bilo da vidi ono čega dugo nije mogao da se seti. Bože, kakva klinka! Derište! A ipak, kad god je se seti, seti se neke napucane, izveštačene ženetine. Taj izraz mu se nekako prikovao uz njeno ime. Ne zna kako da je nazove. Ni devojčicom, jer to nikada u njegovim uspomenama nije bila, ni ženom. Sreo je par puta i kasnije, kada su već uveliko teško izgovarali i ,,ćao’’i tad je ličila ne jednu sliku koje je uvek iskrsavala kada bi pomislio na nju, a koja nije imala nikakve veze sa ovom srednjoškolskom fotografijom. Pošla je da ga isprati do stanice. Stanovala je u predgrađu i to je naročito uticalo na njenu sliku o sebi i svetu. Išli su ulicom paralelnom sa Smederevskiom putem, izuzetno prašnjavom i izrovanom. Još uvek srednjoškolci. Tad je bila naročito ranjiva. Pre nego što su izašli, zastala je pred vratima i uzela nekakvu kućnu haljinu, dugu, izlizanu, imitaciju svile, pripijenu i obukla je preko šorca i majce. Sve u njemu molilo je da ne izlazi takva. Usput je izvadila muštiklu iz torbice, jer tad je smatrala da je to čini posebno erotičnom. Stavlila je cigaretu, pripalila i povukla dim. Na njenom licu vera da je nova Merlinka. Njemu se priviđa Balzakova gospođa Voke. Traži pogledom neku olinjalu crnu mačku koja bi joj išla oko nogu i pansion kao dekor koji bi upotpunio ovu nakaznu sliku izobličene lepote. Svirali su i dobacivali iz automobila. Bilo je sve neprijatnije, ali njoj kao da je postajalo sve ugodnije. Kao da je rasla centimentar po centimentar. Hvala Bogu, autobus nije mogao dugo da čeka.

Ipak, u tom drugom redu, na fotografiji, video je nešto drugo. I setio se da je se iz tog vremena uopšte ne seća. Imala je kosu do ramena, začešljanu unazad, a gornji deo je bio zakačen raznobojnim, sitnim šnalicama-stipaljkama. Bilo ih je mnogo i bilo su načičkane bez mere i reda, kako samo to devojčice umeju. I kez od uva do uva. Onaj najlepši, pun dragosti i neiskvarenosti. Nikada ga uživo nije video..

Ne mogu da kažem da je bila lepa…da jeste lepa. Nije. Visoko i široko čelo koje se sužava u vrlo usku vilicu, isturenu napred. Kosa gusta toliko da nikad nije znala kako da je namesti i ošiša da može da ,,pada’’ a ne da ide u širinu. Ipak, mamila je. Ne zna da objasni. Nekim samopouzdanjem, ali samopouzdanjem ranjenog, posrnulog bića, onog koje istinski nije nikad osetilo bol, koliko je glumi i priziva. Naslućuje život, a tu slutnju pretvara u pozu. A onda nadograđuje posebno naučenim fintama. Filmski. Scenske slike koje se smenjuju zavisno od prilike.

Počeli su da se druže u drugoj godini, ali tek pomalo. I uglavnom onda kada bi ostajala sama, kada bi njeni pokušaji da je oni koji su joj se činili velikima i značajnima odbace. U početku mu nije smetalo, jer ni ona njemu nije bila važna. Bio je oprezan u sklapanju prijateljstava, čak se i sam čudio koliko mu je napora potrebno da progovori. Uvek na blagoj distanci dok ne oceni valja li se truditi. I nekako je zanemario tu činjenicu da ona ne traži njegovo društvo jer želi ili joj je prijatno, nego zato što mora. Tu ga onda zasvrbi osećaj krivice. Sam je kriv što su mu prilazili i ostavljali ga. Pa, nikad nije ni probao da ih zaustavi, da podigne znak STOP kad mu se neko ne dopada, niti da zgrabi za ruku onog ko će mu tek nedostajati, zauvek, pomalo. Bio je povučen dečak iz poslednje klupe koji nije imao problema sa drugim učenicima, nije nikada bio žrtva, ali ni glavni. Nije mu smetalo. Imao je svoj krug prijatelja, siguran u sebe i u njih, sposoban da se preda provereno pouzdanima i da vremenom sklopi prijateljstvo. I nije nikada bio prisiljen da sa nekim bude zato što mora. Ona jeste. Ona je nekako procenila da je on društvo za utehu i činilo joj se da ga isto ne prihvataju kao ni nju. Nije videla razliku. Nije videla da on ima svoj svet i da nije nesiguran. A ona je sve to bila. Koristila je trenutke usamljenosti da ih podeli sa njim, smećući s uma da jedino tu može da podnese svoj istinski lik, tj da se jedino on ne podsmeva i ne unižava njenu ogoljenost.

Ljudi glume. Neobjasnjivo je zašto, ali glume. Čak i kad zavole, ne opuštaju mišiće lica u one svoje grimase, nego ih štemuju, da budu dovoljno lepe, dovoljno prihvatljive. Da mogu da budu voljene po standardima drugih. Priznaje i sam da je mnogo puta glumio. Uostalom, kako da kažeš ocu da ti se mnogo spava od njegove pridike i da te ama baš ne dotiče lekcija o ponašanju dobre dece koju deklamuje? Kako da saspeš rođacima da si se smorio ko puž u krivini na njihovoj proslavi? Samo kažeš sebi da klimneš glavom i namestiš facu koju okolnost zahteva. I to je sve bezazleno jer tim sitnim glumatanjima lakše prođe sve, manje se svađamo i manje objašnjavamo. Ali problem je kad počneš da glumiš toliko predano da zaboraviš da skineš masku, ili kad masku toliko zavoliš, pridaš joj takav značaj da ona postaje tvoja sigurnost i utočište, i više ne umeš da se vratiš onoj osnovnoj bledoj liniji svojih pokreta i misli. I maske se množe. Umesto da gradiš karakter novinama i razgranatošću puteva kojima hodiš, ti množiš maske kojima kriješ ono čega se neosnovano stidiš.

Kako je dobro glumila! Razmišljao je kako joj je uspevalo da tako efektno menja način gledanja ili sedenja, način govora i gestikulaciju. Verovao je da vežba, da se namešta pred ogledalom i izgovara nekakvu mantru za bolju sebe. Znao je da joj se smeju, znao je i čega se ona stidi. Tu je bilo poreklo, siromaštvo, ozleđenost porodice i ko zna šta još što je u samoći, onda kad se i sama sebi smejala, gradila. Stid je postao temelj novih likova. Čas je bila štreberka predana školi, vrlo ozbiljna i predana objašnjavanju svega svakome. Drugi put bi postajala la femme fatale, mistična dama koja obara s nogu. Ali efekat je izostajao. Smejali su joj se još jače i prodornije. Smejali su joj se jer sigurnost i lepota nisu proisticali iz njene ličnosti, nego su joj bili nakalemljeni. Nije imala love kao drugi da kupuje skupu garderobu, čak ni lepu. Nije imala ni ukusa da sa onim što ima stvori nešto što vredi. Nije imala volje da uroni u knjige i pameću izgradi svet za sebe. Što su je više gazili, sve je više dizala glavu. Ali sigurnost nije poticala iz istinske vere u sebe, niti pouzdanja u svoje znanje, vrline. Ne, verovala je u neki odraz u ogledalu i taj lik je počela da uzima čak i kad bi sedela sa svojim prijateljima, starim prijateljima, koji su je upoznali onda kad je kačila raznobojne šnalice da ukroti svoju previše gustu kosu. Lepota, umišljena i odglumljena, trebalo je da nadomesti nedostatak samopouzdanja i da je vine iznad ostalih, da im svima pokaže da je bolja i jača.

Ne veruje svako u sebe. Može biti najpametniji ili najlepši, a ipak će da se sapliće. I može da ponavlja svakog jutra pred ogledalom sebi sve u šta želi da veruje, jer tako kažu one čuvene ,,naučne“ knjige – ne vredi, kad ispod kože drhti duboka poljuljanost i zebnja. Ne vredi da žena zamisli da je diva, kad sem haljine i visoke štikle ne nosi ništa u sebi što bi je istinski činilo takvom.

U doba najvećih njenih ludorija su se već uveliko družili, ali uvek nekako kako ona i kad ona hoće. I dalje nije reagovao, i dalje nije zamerao jer je imao svoj krug, u koji se lagano uvukla da ni ne primeti. Sama je dolazila. Svuda. Sama je posle i nestala. Ali, ono što je počelo iz te bliskosti pred njim da se otkriva učinilo je da više ne voli ništa što bi u vezi sa njom razumeo. Laž zamara. Laž čini da nam osoba postaje otužna i da više ne znamo šta bismo govorili pred njom. Najtužnije je kad slušaoci osete da govornik laže.

Prijateljstvo je krhka stvar. Izuetna snaga je potrebna da se veza sa nekim uspostavi, a da joj se nadodaju slojevi koji će se vremenom razliti jedan u drugi, zadebljati da ne mogu da se raskinu tek tako – tu je tek potrebno nadahnuće i iskrena želja za nekim. Ne seća se da je ona imala najbolju prijateljicu. Volela je, doduše, da bude okružena ljudima, ali nikad nije bila toliko bliska sa nekim kao što to klinci umeju da budu nerazdvojni i slepljeni kao nokat i prst.

Kako je otkrivala da njen novi lik pali, da je svuda zabavna i rado pozivana, to se on više udaljavao. Ali u tom ubrzanom sticanju novih prijatelja video je nešto što nije dobro. Svakog je smatrala najboljim. Kada je mislio da je poseban i da mu se poverava jer mu veruje, jer i on se poveravao samo kad nekom istinski veruje, kasnije je otkrivao da se poveravala svima. Tolika gluma, a razoružavala se pred ljudima kao niko. Pričala je o sebi neštedimice, govorila najintimnije detalje bez zadrške. I onda je počelo da joj se obija o glavu. Onda je sve počelo da je ranjava.

Štošta sebi do sad nije umeo da objasni, ni da razume, čak i kada ga je najviše mučilo, a kratko druženje sa njom je bila jedan od tih osećaja koji bi mu se barem jednom godišnje vraćao, čisto da ga još jednom pita šta je to bilo. Nije ga mučila ona, nego misao o osobi koja može da se toliko raspoluti, a da uopšte ne shvata zašto je niko istinski ne voli. I što više pati, sve je manje proračunata.

Drugarice su je napuštale, i to je primetio. Kad god bi došao u dodir sa nekim ko se sa njom druži ili se družio, uvek je čuo jedno te isto – naporna je. Čudnu je taktiku imala čak i među prijateljima. Bila je uvek najglasnija. Kao da je tim glasnim kikotanjem mislila da će nadvisiti sve ostale. Prijalo joj je kad svi gledaju u nju, jer je to hranilo njeno samopouzdanje. Narastao bi taj veštački lik što bi duže muškarci zadržavali oči na njoj, a naročito joj je godilo kada žene odmere svaki delić, od stopala do frizure.. Bilo joj je nemoguće da neko ne umire od ljubavi prema njoj. Nije čak mogla ni da podnese da neka devojka u njenom društvu privuče pažnju muškarca, istog sekunda bi se u njoj rodila nezadrživa želja da je potisne, da u ogledalu sija samo ona. Povređivala je ljude potpuno nesvesna svoje preteranosti i naglašenosti. A iza te tako upečatljive slike, samo beo papir…čeka da se upiše neki stvaran osećaj i neka misao samo od nje potekla.

Još uvek je prelazio pogledom preko slika, poredeći prvu i onu načinjenu nekoliko godina kasnije, čudeći se devojci koja je tako uporno krivila kičmu i oblikovala crte lica da se dopadne svakom ko naidje. Pitao se imamo li uopšte mere svi u onome što želimo? Znamo li šta je to što nam je najpotrebnije ili hrlimo kao da ne postoji sutra i ne postoje drugi? Ne žali što nije više u njegovoj blizini, što je nešto nalik prijateljstvu prekinuto i pre sazrevanja, žali samo što, u trenucima kad bi bljesnula svojom iskrenošću, ništa nije rekao, što je ćutao, nije ni pokušao da je trgne. Nije raščistio. Dozvolio joj je da dodje, da se ugnjezdi u njegov svet, da se umeša medju prijatelje i onda da ode tek tako, bez reči. I to ga tišti. Voleo bi da se reši tih uspomena, ali bodlje krivice ga itekako pecnu ponekad, jer ne boli ga ona, boli ga to što svoju ulogu nije na vreme odredio i odigrao onako kako želi. Bio je statista u tom komadu.

Ne zna gde je ona sad. Retko su je sretali, a nije ni pitao. Za njegovo postojanje, nije ni važno to gde je ona sad, nego gde je on bio dok je krčila stazu kroz njegov život. Neki izraz pomirene odsutnosti je prelazio njegovim licem, kada je draga prošla kraj vrata i nakašljala se. Da, treba da požuri i raščisti nered koji je napravio. Gurnuće te slike na dno kutije, a sve ostalo, potrebnije i aktuelnije, odozgo. Da, to je to. Spakovano i prosleđeno prošlosti.

Autorka: Milica Radovančev

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Iskrivljeno ogledalo“ izdvojena je na konkursu „Promena“).