Intervju sa Bojanom Aleksićem

Bojan Aleksić je “talentovani levoruki džuboks”. Iako iza sebe ima brojne svirke, najviše voli da svira u parku za svoje prijatelje. Otkrio nam je na koji način piše tekstove i stvara muziku. Upoznajte jednog svestranog kreativnog pojedinca, koji nije zaboravio da sanja.

  • Na samom početku sam bila u nedoumici da li treba da te predstavim kao talentovanog levorukog muzičara ili kao “džuboks za domaće stvari”?

Pa, preferiram ovo prvo jer je ozbiljnije. Ovim drugim nadimkom me zovu kada zasednemo u park ili tako neku privatnu lokaciju, jer umem da izvadim baš neke pesme iz naftalina I da obradujem odabrani auditorijum. Talentovani levoruki džuboks možda može da prođe kao neko hibridno zvanje.

bojan-aleksic-1

 

 

  • Nastupao si na Exitu i na FAMUS-u. Iza sebe imaš puno klupskih svirki. Koja svirka je odisala posebnom energijom?

FAMUS 26. novembra 2012. godine je za mene najposebniji dan, sve ostalo je minorno, ma koliko bilo veliko ili bitno, gubi se u senci te večeri. Tačno godinu dana pre toga, na tom istom festu 2011. godine, izgubio sam svog najvećeg prijatelja. Sledeći dan sam napisao pesmu koju sam vam dao, “Van zaborava”. Ta pesma je čekala godinu dana da bude odsvirana na tom istom mestu. Energija koju sam tog dana izbacio iz sebe je bila fuzija abnormalne ljubavi i tuge, protkana besom i bolom, ali opet kroz reči toliko pažljivo i nežno birane, toliko pažljivo i nežno da verujem da ću biti u stanju da možda još samo par puta ponovim nešto slično za života, jer takve pesme, nažalost, nikada nisu plod veselih i pozitivnih stvari, već nečije tame i destrukcije.

  • Zašto su ljudima interesantni levoruki muzičari?

Ni sam ne znam. Isto radim kao i svi ostali, samo na drugu stranu, ali kod ljudi to pobuđuje takvu zaintrigiranost, da me ponekad zabrinu. Dok mlatim po drvima sekirom, uža familija me standardno gleda kao da sam zaista za posmatranje. U redu, levoruki gitaristi su proporcije 1:1000 skoro spram desnorukih, pa valjda izbija oči. Meni je to, iskreno, jedna od stvari kojima se dičim, jer znam da sviram i gitaru za dešnjake, ali naopačke, što bude još neverovatnije ljudima. Tehnički, nije ništa posebno, samo je tako malo cirkuski trik, a nije da ja nisam dvorska luda većinu vremena, pa to ide zajedno.

bojan-aleksic-2

  • Šta voliš da sviraš za svoju dušu?

Matore “Čorbine” stvari. Ako mi je srce mobilni, to mu je punjač. Svako ko me zna obično me zna kao nekog ko stalno svira “Alice In Chains” i ostatak grandž komune ili tako generalno ex-yu stvari, ali moja ljubav leži u matoroj “Čorbi” i “Azri”. Odrastao sam na tome i večno ću biti zahvalan roditeljima zbog toga. Obično sviram kada sam sam, bukvalno sebi za dušu, ili kad sednem sa ćaletom u retkim prilikama, pa me ispita znam li tu i tu stvar, ja ćutke samo krenem a njemu osmeh od uveta do uveta automatik. Momenti kad on i ja pevamo zajedno ”Još jedan šugav dan”, ”Ne prodajem nasmiješenog psa”, ”Pametni i knjiški ljudi” ili kad mu odsviram ”Hej, ćale” su van ovog sveta.

  • Reci nam nešto više o muzici koju si stvarao za pozorište.

Ah, to je bilo nešto posebno. Nisam imao valjanu opremu, ali sam dao sve od sebe da kreiram aranžmane za predstavu koja je bila tragikomedija. Napisao sam zaista setne i lepe melodije koje i dan-danas negde imam u sobi, samo ne mogu tačno da lociram gde (kreativni haos vlada zauvek). Sve su bili instrumentali, posebno pravljeni za svaku scenu i emociju koju oni donose, ali se finalna pesma pevala horski. Za ovu muziku sam dobio nagradu na jednom festivalu, ne sećam mu se imena, nažalost, ali bitna je nagrada vrlo. Pesma je bogme, izvukla ljudima istovremeno i suze i osmeh. Smatram da je to jedan od najtežih zadataka jednog muzičara- da izazove takav diverzitet kod slušaoca. Smatram tu muziku jednim od fundamentalnih koraka ka mom napretku u karijeri.

  • Pored toga što sviraš dugi niz godina, baviš se i pisanjem. Koliko tekstova imaš u svojoj arhivi?

Da li biste mi verovali ukoliko vam kažem da do sada imam oko 1300 tekstova? Ni ja ne bih. Ponekad mi je taj broj nerealan. Doduše, bar jedno 300 pesama, koje su napisane među prvima, bih u kantu poslao jer su mi sada “tralala”. Želim da sačuvam sve što sam ikada uradio i da upoređujem svoje faze, da vidim šta sam kada pisao. Volim statistiku i evidenciju da vodim. Često pišem na engleskom, ali prava snaga je u sprskom, jer je tri puta zahtevniji, ali kad napišeš kako valja, bedni engleski nije do članaka po jačini teksta.

bojan-aleksic-3

  • Da li prvo stvaraš muziku ili tekst?

E ovo zavisi. Imam naviku da tako, šta god radio na kompjuteru, držim gitaru i svaku sekundu viška sviram nasumične stvari. Ako se dogodi da slučajno odsviram nešto što mi se svidi, zapišem odmah, onda vrtim to dok ne provalim šta mogu da radim sa tim i kako da ga unapredim. Ako se poklope kockice i brzo provalim dobar rif i melodiju, raspoložen sam da pišem i tekst u skladu sa emocijom muzike.  Tada nastane mnogo dobra pesma.

Ređi oblik je obrnuto. Iz prostog razloga što je to kod mene posebna prilika. Skoro sve pesme, koje smatram svojim najboljim komadima, su nastale na ovaj način. To su bili momenti mega inspiracije, jer sam bio udaren enormnom energijom, bilo tuge, sreće, besa ili nečeg četvrtog. Tada reči same dolaze u 10-15 minuta. Posle ne ispravljam te pesme, one dobiju svoj finalni oblik tog momenta kad zatvorim program za pisanje. Ne vidim svrhu prepravljanja posle, uhvatio si momenat, sad ne diraj. Muzika na takve stvari se prirodno nadovezuje, baš kao u “Van zaborava”. Tekst je napisan za 10 minuta, muzika za pola sata.

  • Postoji li neki neostvareni san ili sfera u kojoj bi voleo da se oprobaš?

Da imam ceo bend sa kojim bih radio. Imam ogromnu želju za time, ali koliko ja to želim, toliko je to nemoguće u mom okruženju. Jednostavno nema ljudi za to. Iskreno smatram da bih uspeo da poguram to do moćnih visina iz prostog razloga što ja toliko volim muziku, da bih bio u stanju mnoge stvari da uradim. Ali dobro, uvek se nadam da će se jednom naći prava ekipa za takav podvig. Takođe, radim muziku preko interneta za neke sitne novce, ali radim jer imam priliku da se oprobam u raznim žanrovima poput popa, bluza, džeza, kantrija i još par hibridnih žanrova, što mi je super iskustvo, s’ obzirom da se ja fokusiram primarno na rok i grandž zbog svojih ličnih afiniteta, kao i zbog vokala koji posedujem.

  • Zašto si ti crna ovca?

Majka jednog od mojih najvećih prijatelja mi je rekla da moja muzika nikada neće moći da bude popularna, zato što je shvatam previše lično. Volim jednostavno previše, te previše sebe dajem njoj. Ljudi danas to ne cene. Neki, jer ne umeju zbog današnjih trendova, a drugi jer ih nije briga, generalno iz istih razloga. Oni koji razumeju su u kritičnoj manjini, te takva muzika 99% takođe ostaje u takvim krugovima. Rekla mi je da je svojim pristupom podsećam  na Boru Đorđevića, jer sam direktan i ne bojim se da pokažem emociju onakvom kakva je, bez farbi i poliranja. Smatram ovo jednim od najvećih komplimenata, a ujedno je i navedeno odgovor na vaše pitanje. Samo, ne želim da budem crna ovca. Voleo bih da mogu ovo što radim da delim sa mnogo širim auditorijumom. Smatram da imam šta da ponudim, ukoliko je neko voljan da sluša. Još uvek sam većinskim delom optimista i zaista verujem da ću jednom uspeti da dođem do toga da neko moju pesmu svira u parku i razmišlja kako li sam samo došao na ideju da napravim takvu stvar.

To bi bio moj najveći trijumf što se tiče muzike – da ljudi primete, poslušaju i nauče, umesto da, kao po običaju, samo užurbano prelete, ostave i bace jer ih nije briga i nemaju vremena.

Tijana Banović

Nema komentara

Ostavi komentar