01 nov Intervju: Aleksandar Stanojković

Svaki čovek može da ima svoj alter ego, ali ti ih imaš više. Pored toga što si Aleksandar Stanojković, ti si i Mrzovoljno Oko, jedna trećina „Soundless”-a, Salliery… Kako je dolazilo do svih tih identiteta?

 
Sva ta imena su nekako pratila moj razvojni put i razvoj sigurnosti u sebe, svako ime obeležilo je određeni period. Pošto, kao i svaki muzičar, konstantno napredujem na svakom polju, ponekad sam morao da stavim tačku na neki period i da se odvojim od tog stila u kom sam bio. U početku sam to radio samo iz tih razloga, primetio sam veliki napredak u odnosu na pređašni period i hteo sam da se ogradim od toga što sam bio, a i na neki način sam testirao imena koja mi odgovaraju jer nikad nisam voleo ona klasična pretenciozna imena kao što reperi sami sebi nameću. I baš kao što si rekao – to su identiteti, a ne samo različita imena.

U početku (sa 16/17 godina) bili su prisutni neki drugi identiteti. Kasnije sam bio Salliery jer me je društvo tako zvalo, ali i pošto sam se neretko osećao kao Antonio Salieri – uvek sam se trudio da budem bolji od onoga što jesam i da dostignem tog nekog fiktivnog Mocarta koji sam želeo biti.

Međutim, kasnije sam hteo da se ogradim od tog imena jer sam počeo potpuno drugačije da radim, a pošto su mi se uvek sviđala imena kao što je „Fat Joe“, kojima se ističu tvoji „nedostaci“, a imam taj problem sa očnim kapkom, Mrzovoljno Oko mi je bilo vrlo interesantno. Zvučno je, ali ne navodi ljude da pomisle da imam problem sa egom. Takođe, sa „Soundless” ekipom sam imao neki alter ego u bendu „Realni Ortaci“, čiji smo album snimili u toku jednog pijanstva. Kao što rekoh, tu je bilo još imena i faza kroz koje sam prolazio dok nisam našao sebe. Sada, kada je dosta prošlo i kada za sebe mogu reći da sam došao do nekog nivoa kojim sam zadovoljan, mogu i da se potpišem svojim imenom.

Ti si svestrana osoba. Upoznao sam te kroz hip-hop, ali tvoji muzički koreni potiču iz drugih žanrova i to je ono što te je u repu učinilo drugačijim od drugih, naročito kada je u pitanju muzika koju stvaraš. Ti si najbliži nekom „srpskom Everlastu“, ne toliko zbog zvuka i stila, koliko zbog polarizacije gitare i repa. Kako biraš kad ćes kojom muzikom da se baviš i koliko one utiču jedna na drugu?

Odrastao sam slušajući bluz i džez i tu dobru staru muziku, koja je uvek imala neki bluz prizvuk. Naravno, prolazio sam kroz metal i hardkor faze kao i većina, ali razni oblici bluza su me uvek fascinirali. Nekada su za mene heroji bili Erik Klepton (Eric Clapton) i Geri Mur (Gary Moore), pa kasnije Džimi Hendriks (Jimi Hendrix) i Stiv Rej Von (Stevie Ray Vaughan), a sada su to neka nova lica. Sa druge strane, uvek sam bio svestran slušalac i vrlo slobodouman, u mojoj kolekciji se može naći muzika Sare Von (Sare Vaughan) i Dine Vašington (Dine Washington), odmah pored albuma „Skrillex”-a, „Crystal Method”-a i „Prodigy”-a. Isto tako sam voleo da čujem i dobru harmoniku, tambure ili čak neku klasiku poput muzike Vagnera i Šuberta, a posle kafane ili Kolarca da odem na „Pendulum”.

Uživam u svakoj vrsti muzike, ali ono što me je najviše „vozilo“ jesu ritam i svedenost jednog žanra. Time me je hip-hop muzika prvenstveno privukla, još od prve MC Hammerove kasete koju sam dobio za deseti ili jedanaesti rođendan. Od malena sam hteo da sviram gitaru, da budem kao Geri Mur, ali, nažalost, tek sam se sa 22 godine ozbiljnije posvetio tom instrumentu. Sa druge strane, privlači me razna muzika, pa onda to sve kombinujem onako kako umem i kako meni prija. Neretko od toga nastane kombinacija žanrova, ali sam vremenom shvatio da bi trebalo sve da radim dosta svedenije i da ne stavljam sve u isti koš, nego da stvaram nekoliko različitih vrsta muzike. Nikada nisam otišao u studio i rekao sebi: „E, sad ću da radim narodnjak, soul, pop ili hip-hop beat“ (osim ako već nemam nešto naručeno), nego sednem i stvaram ono što me taj dan „vozi“.

U poslednjih par godina najviše mi je prijao neki američki pop-rock pomešan sa muzikom izvođača kao što su: „Simon and Garfunkel“, „Crosby, Stills and Nash“ i Džon Majer (John Mayer), pa sam stvarao uglavnom takvu muziku.

Ti si i producent. Za tvoju producentsku karijeru sam saznao u vezi sa drugim Strukinim albumom „Muzika iz podruma“, dok si na njegovom narednom albumu „Svi psi idu u raj“ bio najvažnija osoba iz senke. I Ikac iz VIP-a je snimio u saradnji sa tobom neke od svojih najslušanijih solo pesama („Rasut u komade“, „Jugosloveni“). Osvetli nam tu svoju producentsku stranu, jer ljudi često nisu upoznati sa tim koliko važnu ulogu ima producent u stvaranju pesme ili albuma? Kako si rešio da se baviš produkcijom i napraviš svoj studio?

Iskreno, ne sećam se da li sam radio bilo šta na albumu „Muzika iz podruma“, ali u to vreme jesam radio neke stvari sa Strukom, kao i sa Gruom i MVP-om. Što se tiče produkcije, to je pojam širokog značenja i svi ga shvataju drugačije. Producent može biti čovek koji je davao ideje i podsticao bend da ide u jednom smeru, ali i čovek koji je investirao ili sakupio keš za realizaciju nekog projekta, ali se on često pogrešno smatra čovekom koji je uradio matricu ili čovekom koji miksa stvari.

Naravno, svaki od tih poslova u pravoj muzičkoj industriji ima svoj naziv, ali u Srbiji je to potpuno izvrnuto. Na kraju krajeva, ja sam uvek bio sve od navedenog,  jer čak i da neko dođe u studio sa matricom i tekstom, ta matrica (kao i tekst) podlegne velikom broju korekcija ne bi li na kraju sve zvučalo dovoljno dobro. A to mnogi umeju da shvate kao neki „ortački odnos“, a zaista nema veze sa time jer smo u studio došli da uradimo dobru stvar, a ne da se družimo i dajemo sugestije, iako je, naravno, potrebno da atmosfera liči na to i da bude opuštena i drugarska. Na primer, osmislio sam celu priču za pesmu „I dalje me žele”, uradio muziku, korigovao tekst koliko sam god mogao i na kraju pozvao Ajs Nigrutina, jer sam znao da će sa njim pesma „raditi posao” duplo bolje i da će biti još veći hit.

Na kraju krajeva, u Srbiji je cela ta priča izvrnuta, pa se dešava da postoji mnogo pesama koje sam ja producirao a koje je neko drugi potpisao, iako sam praktično izmenio celu matricu, tekst itd. Naravno, nisam jedini sa tim problemom, ali to je samo dokaz koliko je ključni čovek u celoj priči uglavnom izostavljen.

Shvatio sam da želim da se bavim produkcijom još kao srednjoškolac jer sam obraćao pažnju na sitnice koje ljudi ne primećuju u muzici, kao što su miks i izbor semplova, ali i neke banalne stvari kao što su teško disanje Dejvida Gilmora (David Gilmour) dok svira početnu solažu u pesmi „Shine on you crazy diamond“ i Hendriksovo okretanje papira sa tekstom u pesmi „May this be love“. Uvek sam bio audiofil i u srednjoj školi sam već počeo da se igram istražujući te prve programe kao što su Fruity Loops, Acid itd. Želeo sam da naučim više o tome i zato sam upisao dizajn zvuka na BK Akademiji umetnosti, a kasnije i SAE Institut i odsek „Audio Engineering“.

„Soundless” je doneo nešto drugačije u naš rep. Ima specifičan zvuk, dok tematski sadrži to „funky ludilo“. Postavili ste na internet dosta pesama koje se mogu preuzeti, što albumski upakovane („Masni plan“), što pojedinačno. Ali, čini mi se kao da dobar deo ljudi nije „otkrio“, prepoznao vrednost „Soundless”-a. Da li je razlog tome loša promocija ili su ovde ljudi nedovoljno otvoreni za nešto drugačije?

Iskreno, mislim da su oba faktora doprinela tome. Publika u Srbiji je navikla na nešto dosta „tvrđe” ili bar eksplicitnijeg sadržaja, a da ima i loše promocije – definitivno ima. U to vreme, kada smo mi radili punom parom, najjači hip-hop bend u Hrvatskoj je bio „Connect”, a oni su stvarali muziku sličnu našoj. Kod njih publika bolje prihvata takvu vrstu muzike, ali su imali i odličnu promociju. Mi smo do sada takvu muziku stvarali iz ljubavi i zato što nam je bilo zanimljivo. Nakon ove dvogodišnje pauze nastavićemo na istin način, ali ćemo više raditi na promociji, spotovima itd.

Vi zvučite kao da se baš dobro zabavljate dok stvarate muziku, imate taj „feel good“ element. „Soundless” ne može čoveka da „smrači”, štaviše, često ste duhoviti. Stilski različito repujete, što vas čini još zanimljivijim. Dosta eksperimentišete. Kako teče vaš kreativni rad? Kako dolazite do tako „ludih“ tema poput: „Teško je vreme“, „Ja bih ti dala“, „Sindrom bogatih“…?

Mi smo prvenstveno prijatelji od malena, pa nam kreativnost dolazi na različite načine. Nekada to ume da počne od neke interne šale, nekada se stvori ideja iz neke priče sa društvom, nekada se samo okupimo u studiju i ja stvaram muziku dok oni iza mene pišu tekstove, pa kad završim muziku, oni snimaju strofe dok ja pišem tekst itd. Uglavnom smo shvatili da je najbolja stvar kada se pesma rodi iz neke „sprdnje”, jer, na kraju krajeva, ako ništa drugo, bar nama bude draga. Dosta se razlikujemo i većina to vidi kao naš najveći adut, jer svako od nas ima neki već izgrađen identitet, mada, umemo i jedni druge da podržimo, ali i suzdržimo u određenim situacijama.

Jedno vreme vas nije bilo, a sada ste se ponovo pojavili dvema novim pesmama „Hajde samo malo“ i „Džeki Čejn“. Inspiracije i tehničke spremnosti vam očigledno ne nedostaje. Zašto vas nije bilo toliko i šta nas sve očekuje od vas u skorije vreme?

Nije nas bilo jer smo imali nekih privatnih problema, malo kriza tih godina kada se sve preispituje u životu, oni su završavali fakultete i počeli da rade, a ja sam počeo da se bavim drugom vrstom muzike, pa smo se „raspali“ jer ta priča nije funkcionisala kako je nama bilo potrebno. Mi ovo sada doživljavamo kao „ventil” i dobro druženje, pesme stvaramo kada imamo vremena, albume nećemo snimati jer više nema smisla izdavati albume, ali imamo želju da ponovo krenemo sa nastupima, tako da se od nas može očekivati samo dobra i „ludačka” muzika u našem, dobro poznatom fazonu, mnogo spotova i energičnih nastupa. Što se tiče mene kao Mrzovoljnog Oka, ne verujem da ću se previše ponovo upuštati u produkciju pesama drugih artista, ali ni u solo projekte, jer nemam toliko vremena i to mi trenutno nisu prioriteti.

Da se vratimo na tebe. Koliko vidim, uskoro treba da ti izađe solo album „Anđela“, a snimio si i spot za pesmu „To je ljubav“. Ovo je druga strana tvoje muzike, svetla strana („light side“), da je tako nazovem, a žanr je potpuno drugačiji od repa. Tekstovi pesama su dosta lični i lirični, a tematika je uglavnom ljubavna. Šta se sve krije iza ovog projekta pod tvojim pravim imenom?

Ja sam i ranije u solo pesmama imao subjektivne tekstove, kao npr. u pesmama: „Ako umrem sutra“, „Gledaj samo gore“ i „Kada padne mrak“, ali te pesme nisu privukle dovoljno pažnje jer publika traži nešto drugačije. Moj poslednji „trzaj” u hip-hopu je bila pesma „Moram da uspem“, u kojoj sam unapred objasnio sve svoje buduće poteze. Ono što sada želim da stvaram je neki pop-rock sa dosta primesa bluza. To sam uvek privatno slušao, jer su Klepton, Mur i Hendriks, koliko god bili bluz artisti, imali uvek dozu pop muzike u svojim pesmama, što je, na kraju krajeva, od njih i napravilo ikone koje danas jesu. Iza tog albuma se krije moja emotivna strana i ono što me čini onim što jesam. Ceo taj album i svaka reč i nota na njemu posvećeni su jednoj devojci, a u tim pesmama se provlače i razne priče, iako su teme na prvi pogled ljubavne. Moglo bi se reći da je album u potpunosti ljubavni, u suštini, on to i jeste, jer ipak ljubav pokreće svet i daje smisao svakom novom danu. Sa druge strane, ljubavi ima svuda oko nas i ne ograničavam se ovim albumom na priču o svojoj bivšoj vezi. Trudim se da ima raznovrsne muzike i tekstova i da bude dovoljno objektivan kako bi čovek mogao bar da izvuče neku pouku iz njega. Ali, naravno, provuče se uvek stih koji vraća svaku pesmu u koncept albuma. Na primer, pesma „Danas imaš a sutra ne“ posvećena je ljudima koji su daleko od kuće, ali sadrži pokoji stih posvećen toj najjačoj emociji koju čovek može iskusiti. Sve je to, naravno, usklađeno, a tema je univerzalna, tako da slušalac može shvatiti tekst onako kako želi.

Radio si i solo rep pod imenom Salliery, ali je postojao i jedan projekat po imenu Omerta. Da li će se nešto događati na tim poljima?

Ne verujem. U to vreme, dok sam bio Salliery, imao sam sa starim drugarom Vladom (DeVla) bend „Omerta“ i stvarali smo dosta „tvrđu” muziku, koja je danas popularna, ali nisam sebe nalazio u tome, jer ni dan-danas ne razumem razlog iz kog bi neko slušao priče o teškom životu na ulici. Sa druge strane, besmisleno je pričati o tome, koliko god imao priča na tu temu, pre ću na tu temu da se ispričam sa Devlom ili nekim drugim drugarom uživo ili preko telefona, nego što ću da patetišem u pesmama o svom teškom životu ili da pričam o tome kako sam osuđivan i privođen itd. Činjenica je da se neke nove generacije „lože” na to i da bi to verovatno bio komercijalni pogodak, ali ja ipak ne vidim sebe u tome i trudim se da se distanciram od te priče.

U muzici si već dosta dugo i znaš koliko je teško baviti se njom kod nas. Kuda usmeravaš svoj dalji rad? Da li si sebi postavio neke ciljeve? Šta sve možemo očekivati od tebe u skorijoj budućnosti?

Trenutno mi je primaran album „Anđela“, da ga završim i izdam onako kako sam zamislio. Planiram neke nastupe i okupljam bend i to mi ostaje kao prioritet i nakon ovog albuma, jer sam već počeo da radim na sledećem albumu, tj. na drugačijem pristupu sličnoj muzici. U njoj najviše uživam. Takođe, planiram još spotova kao promociju ovog albuma. Pored toga, prioriteti su mi produkcijski radovi nekim novim i starim popularnim imenima, kao i filmska muzika. Sa druge strane, moja svestranost mi ne dozvoljava da se fokusiram samo na jednu stvar, tako da će uskoro biti pokrenuta realizacija projekta pod nazivom „The Speakerz“, koji predstavlja koheziju elektronske muzike (dabstep, dnb itd.) i animacije (u nekom sajberpank (cyberpunk) fazonu kao što je „Ghost in the shell”, „Matrix” itd.), koja će imati svoju priču i scenario i koja će se raditi najverovatnije kao serija. To je, u stvari, skup spotova sa muzikom, s tim što će svi spotovi imati neku svoju priču koja se na kraju uklapa u jednu glavnu radnju. To počinjem uskoro da radim sa svojim dugogodišnjim prijateljem i kumom Velimirom Skaluševićem, koji je industrijski dizajner, zaljubljenik u takve stvari i čovek sa kojim se najbolje razumem u svemu.

Svaki intervju završavamo jednim univerzalnim pitanjem. Pošto si svestran, formulisaću ga na sledeći način: Koje sve tvoje strane imaju sindrom „crne ovce“ i zbog čega?

 
Definitivno mislim da je „Soundless” loše propraćen od strane publike i da nas ljudi jednostavno nisu shvatili. Ali, i ne čudi me, jer smo se uvek trudili da postavimo svoje standarde i nismo išli tuđim stopama. Problem je što naš pijani „freestyle” album pod pseudonimom „Realni Ortaci“ ima više pregleda na YouTube-u nego ono u šta smo uložili više truda i pažnje. Sa druge strane, ljudi me na ulici prepoznaju kao Mrzovoljno Oko, a većina ne zna da imam svoje solo rep pesme i da pesma „Fališ mi“ nije posvećena nekoj devojci. „Rep glave” su me mrzele (kao što to uvek biva) kada sam izašao iz repa i slali su mi „hate” mejlove gde god su stigli, a ljudi iz pop sveta se krste kad kažem da se ponovo vraćam toj muzici. No, to ne mogu doživeti kao problem, jer sam sam tako izabrao i srećan sam sa tim.

Marko Nikitović

Fotografije: Nemanja Maraš, Velimir Skalušević, Miloš Đurić, BataBoža