INTERFON

 

Zaustavio se ispred zgrade i tražio njeno prezime na interfonu. Nije ga bilo teško naći, jer je bila stan petnaest, od trideset ukupno, pa je bilo neminovno da mu oko padne baš u sredinu. Krenuo je da pozvoni i zastao na pola puta. Nije razmišljao do sada o tome, ali je upravo shvatio da neće znati kako da se odazove. Da li da kaže „ja sam“ ili „Voja je“, ili „ćao, ja sam“ ili „ćao, Voja je“. Pomislio je da je najbolje da se prvo nakašlje da bi mu glas zvučao dublje, što je i učinio, ali je onda pomislio da će takav njegov glas da je uplaši ili da ga uopšte neće prepoznati, pa će onda sve ispasti mnogo zamršenije nego što je planirao.

Počeškao se po tek ošišanoj kosi i shvatio kako nije navikao na taj osećaj. Nastavio je da gladi jedva vidljivu kosu i pokušao da smisli kako da najbezbolnije obavi ovo. Malo se vrteo u krug, a onda je jedna od stanarki nešto brže krenula ka zgradi i rekla: „Ne brinite komšija, ja imam ključ, ne morate da zvonite“. Ljubazno joj se nasmešio, pridržao vrata i pomislio „možda je rešenje da samo odem gore i eto ga“. Međutim, setio se da žene ne vole te nenajavljene stvari. „Možda joj treba vremena da se obuče ili da..šta ti ja znam, bolje je da ipak prvo pozvonim na interfon“, bio je ubeđen u to da tako rade kulturni ljudi. Zatvorio je vrata.

 

tuga_blacksheep.rs

 

„E sada…nema nakašljavanja i nema glupih izjava tipa – ja sam, jer ne dolazim ovde svakoga dana, pa da zna koji je to ja. Ha, kako sam glup, treba samo lepo i uljudno da se predstavim, doduše, ne moram baš da kažem i ime i prezime, neću da se pravim Amerikanac…ili Englez, kako god. Dobro, hajde da ja lepo pozvonim…ali ni dugo ni kratko, prvo da je ne uplašim, a drugo da se ne ispostavi da nije čula, nego onako…“

”Ćao Vojo legendo, ‘aj mi daš krug?” iza njega je stajao i urlao klinac iz kraja koga zna od malena i koji mu je nešto kao pulen. Voja je bio naročito ponosan na njega, ali i na sebe, jer je uspeo da ga skroji, baš onako, po svojoj meri. „Beži mali, prebiću te, vidiš da žurim, ali baci pogled na njega neki put da vidiš da li je tu…i pozdravi švecu, reci da je pozdravio Voja sa terenčeta”. ”Ha-ha, ‘ladno se i dalje ložiš na moju sestru, ha-ha neću da je pozdravim, jer mi ne daš krug. Nego, kod koga ti to ideš?” ”E mali, ‘ajde pali sad, ne guraj nos gde mu nije mesto i pozdravi mi Maju”. Ne želite da znate kojim prstom mu je pokazao da je neće pozdraviti.

Voja se opet vratio svojoj muci. „Hajde Vojinoviću legendo, hajde pozvoni, šta si se stis’o. Kad su te Radovci peglali nisi bio tolika pička, kad su ti na basketu slomili arkadu i pola prednjeg zuba, nisi isto. Kad si k’o klinac pao sa drveta..toga se ne sećam, ali sto posto ni tad nisam bio, pa koji mi je sad?”

Prošao je komšija sa kesama za đubre i odmerio ga od glave do pete, a Voja se samo ispravio i pomerio par koraka u stranu. Zna lika, bio je na Kosovu, kažu da je to ostavilo posledice na njega, pa mu se sada, za svaki slučaj, svi sklanjaju sa puta, mada kažu da je dobar čovek, ali kada ga uhvati to njegovo, bolje se skloni.

 

sneg_blacksheep.rs

 

Voja je konačno bio rešen. Popravio je košulju, pogledao na sat i namestio jezik na patikama, a kada je duboko udahnuo, kroz glavu mu je prošlo da je ispred zgrade već dobrih trideset i pet minuta, a da nije bio ni svestan toga. Uvukao je stomak, ipak se nakašljao, pozvonio jednom dugo, jednom kratko, rešio da kaže „Voja je“ i umalo da to i izusti, kada je sa druge strane ona samo stisnula dugme za otključavanje.

 

Autorka: Sanja Janković

Prethodni tekstovi: Toblerone, Znate lika sigurno

Fotografije: deviantart.com, kurir-info.rs, telegraf.rs

Nema komentara

Ostavi komentar