15 feb Instant generacija

Kad pogledam svet i ljude oko sebe, tako mi nedostaje. Moja baka. Pričala mi je tako lepe priče, tako poučne i sada tako daleke, dok je pravila sir i topila kakao krem tablu na starom Smederevcu za moje čokoladno mleko. Govorila mi je o igrankama gde su čak i stidljivi pogledi u pravcu muškarca bili retki i nepristojni, o tajnom viđanju sa dekom, o prvom poljupcu u 18 – šj godini i neizmernom uzbuđenju prve bračne noći. Mogu da zamislim tu tihu vatru koja je strpljivo čekala da se pretvori u požar.

Naučila me je da napravim pletenice od kose, kao i kačamak i poparu, da neka gljivica zvana kvasac učini testo duplo većim. Učila me je životu, igri, strpljenju, dok sam čekala da testo za uštipke naraste. Mmm, njeni uštipci sa kajmakom i ajvarom… Čist hedonizam. Čekanje testa da postane uštipak bila je jedna večnost!

Znala je da sanjam novi, veliki bicikl i obradovala me jednog dana, kada su ona i deda prodali tele naše Belke. A ja sam znala da se radujem tome i da upamtim tu svoju sreću kada sam ga samo jednog letnjeg popodneva ugledala u dvorištu kako me čeka da obrnemo krug po sokaku. Pamtiću to celog života.

Taj bicikl i danas imam. I danas ga ponekad provozam. Mada, ne kao nekada, pre 10 godina, kada sam više vremena provodila u ludoj vožnji nego u spavanju i kada na mojim kolenima prosto više nije bilo mesta za modrice i poderotine. On je simbol mog detinjstva, koje mi tako nedostaje. Ali meni bar ima šta da nedostaje. Znam sve boje koje modrica promeni dok ne iščezne. Ali koga briga za to? I možda neću imati lepe priče za svoje unuke, kao moja baka, ali bar sam imala normalno, srećno detinjstvo.

Današnja mladež, današnji ljudi… O Bože, zar već zvučim tako matoro… Bez obzira na to, htedoh reći da im nedostaje ono što stvori prave ljude. Sitničarim. Sve se poremetilo, priroda više nije u ravnoteži sama sa sobom. U maju pada sneg. I mi se prilagodimo. Živ se čovek na sve navikne…

Vremena su se promenila brzinom svetlosti, brzinom klika, traže od nas da odrastemo i sazrimo pre nego što smo spremni. A možda smo mi promenili neko vreme. Kad nije vreme.

Ljudi danas žele više nego što su u stanju da imaju. Da podnesu i ponesu. Žele sve na dodir, na dugme, na klik. Čekaju lift da siđu sa III sprata i po 10 minuta, a za 5 bi već bili van zgrade, da koriste stepenice. Ljudi grade čardake, a onda spavaju u odvojenim sobama. Nikada ne uspeju da ugreju te ogromne kuće u kojima se ne koriste sve prostorije. Mogu da se ne sretnu u ogromnim, hladnim, mračnim kućama, i kada žele. Nemaju decu, a prave dečije sobe. Potom se u njima igra samo vlaga i mrak.

Ljudi sede po ceo dan u kancelarijama, jedu iz pekare ili Meka, potom kolima odlaze u teretane da skidaju salo. Ne dižu ništa teže od tabaka papira, pa dižu kilaže na benč. Kilometre prelaze na traci za trčanje, a ne poznaju grad. Plaćaju lične trenere koji ih uče kako i kada da jedu i piju… Neke biljčice i instant supe bez masti. Druže se na fejsbuku, prijatelje dodaju, ne stiču. Kako, molim vas, objasnite mi, možete da izbrišete prijatelja, da ga uklonite sa liste? To vam onda baš i nije neki prijatelj… Kako na kraju, prepoznate ko se zaista seti Vašeg rođendana i iskreno želi ispunjenje svih snova, kad su Fejsbuk i Twitter tu da podsete svaku budalu?

Deca tih istih ljudi još nose pelene kada počnu sama da puštaju nasline, ali visokobudžetne crtaće na tabletima, smartfonima i laptopovima. Igraju se u virtuelnim parkovima, beru cveće i jure pčele koje u životu videli nisu. O domaćim životinjama da ne govorimo. Moderni zoo vrtovi neće biti sa divljim, već domaćim životinjama. Biće dovoljno atraktivni i imaće ih svaki veći grad. Kokoška će biti glavna atrakcija, mada joj je prase u blatu oštra konkurencija. Verujte mi na reč.

Ta deca neće trenirati neki sport iz iskrene potrebe i ljubavi, već zato što žele da budu drugi Novak Đoković. Slušaće piskave glasove tinejdžera poput Džastina Bibera koji pevaju o četovanju i lajkovanju, na koje će se kasnije ugledati, koje će kopirati. Lakše je to nego izgraditi sopstveni imidž i ličnost. Pardon, personaliti.

Dečaci će nositi uže pantalone od devojaka, a devojke  jedva da će nositi nešto, u pokušaju da budu još utegnutije i zategnutije. A ako slučajno negde nešto ispadne, tu je fotošop, hvala Bogu. Pomera čak i zidove. Ako, sa druge strane,  premalo ispada i kipi, tu je Njegovo veličanstvo Silikon. Naravno, za bogatije. Ako ni to ne štima, naći će se valjda neki baja sa viškom keša. Kakav crni pušap brushalter ili plastična zadnjica kupljena kod Kineza?? Može to i lakše… Kakav problem… Prosto se  ta mizerna lova uloži u jedan ekskluzivni izlazak na neki poznati splav. Splav koji tone zajedno sa svakom istinskom lepotom i vrednosti.

A ako nedostane zabave i raspoloženja uz stari rok, tu je turbo giga mega folk. Ako nedostane tema za razgovor za stolom, tu je wi-fi i mobilni telefon. Za delić sekunde svi srećni. Petsto prijatelja online, zabave na pretek. Samo… Zašto onda na prste jedne ruke brojimo društvo kada izgubimo nekog dragog i kada nam ne ide glatko?

Porodični ručak… Šta je to? Mama ne kuva, ona jede sirovu hranu. Nije zdrava kad se kuva, izgubi vitamine. Sarma skraćuje život, šećer nije koristan.

Moja baka zavijala je najlepšu sarmu…Uživala je u tome isto koliko i mi kada je potom slistimo. Deda je zaslađivao i mleko. Pravio karamel. Živeli su po 8 decenija, pobogu. Nisu znali šta je Skotova klupa. Znali su šta je Skot.

Baka nije osoba kod koje idemo samo kad stigne penzija. Baka nije za ismevanje i fotkanje krišom, kad izgovara masters umesto master i zadivljeno gleda sina preko skajpa u Americi kao da je na TV-u. Baka je da ti uplete kosu, napravi čokoladno mleko, bez Neskvika. Baka je da ti kupi bicikl.

Žao mi je ove instant generacije koja to ne zna. Koja ismeva selo koje ga hrani. Ako već nije prešla na GMO i vitamine u prahu, jer je voće slatko. Na instant kafu i instant čokoladno mleko. Koja instant živi, instant odrasta, ali ne uspe da instant i sazri. Onda se pita kako je došla tu gde jeste, preskočila stepenike i stranputice na kojima se čeliči, kako ne zna da reši problem samostalno. Koja se samouništava.

Koja ne putuje radi obogaćivanja sebe, već radi rasipanja roditeljskog novca na krpice i masaže. Depilacije, pilinge, tretmane… Radi prestiža, pomodarstva, novih aksesoara. Radi čekiranja lokacije na Fejsbuku, jer ako ne napišeš da si na aerodromu, a potom na plaži, kao da nisi ni bio tamo. Doživljaj se ne važi. Fotografisanje je za Instagram, ne za ram. Ram nije dovoljno insta(nt).

Ma kome danas treba znanje kada je tu Gugl?

Kako li je moja baka živela bez njega… Ona ništa nije znala!

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: tumblr.com