04 maj Impresio

Tamo gde su počinjali tvoji prsti, uvek se nadovezivao vodopad. Njegov huk nadleće slepoočnice, čineći da ti se uši uvuku u glavu i srastu u jedan jedinstveni pčelinjak. Interesantno je, nervi jezika doživljavaju slatko samo između leta dve pčele. Plesa, žaoke i korena bojazni. Šake držiš na glavi nepomične da osetiš impuls. Pokret očiju ka sažvakanom, prežvakanom pogledu. Na čovekovom telu ne postoji šupljina, bacili moraju da se zadovolje prvim slojem kože, ali zato udubljenja odišu zujanjem pčela. Ako ti produženi prsti odbace nepokretne šake i zađu ka očnoj duplji – lobanja će biti napravljena od meda.

Mesec će postati metropola urinarnog trakta. Mi smo Mesec udahnuli na rođenju i on se poput tablete rastvorio u krvotoku, da bismo ga u nesagledanoj budućnosti izbacili kroz penis. Mesec se nosi u penisu. Sjaj može da nadjača i nadjačava neočekivani udar sijalice po umrlim kapcima. Dok te budu nosili na pogrebnu povorku, Mesec će kliziti ka izlazu iz tela. Belina će upoznati bledilo i stopiće se u pun tanjir spanaća ispred petogodišnjeg dečaka koji sanja da postane Mornar Popaj. I nema ljubavi van konteksta. Van plavog linearnog korita koje dotiče svoj vrhunac samo, ali samo kada se polariše. Volim miris tvog mrtvačkog sanduka. Jer smrtnost je pravo na povratak u domovinu. Sloboda koju je Sunce pokušalo da uobliči kostima natopljenim u kožu. Kad rasečeš kožu, ona stalno zamiriše na zagrejanu koru narandže i taj miris nas uspava, u noćima kad stopalima gledamo vrh zgrade i pljuvačkom oslikavamo kuću na Menhetnu. Ispod tvog konteksta ima dovoljno krvi da se preplavi čitava Afrika. Krvi koja liči na kajmak u kuvanom mleku, i takve osećaje budi. Ali na našim pogrebnim ceremonijama, bledilo je večito zabranjeno.

Autor: Marko Jović

Fotografija: pinterest.com