28 jun Imaš li pojma, Laura?

Na sedmom spratu sive zgrade, u centru grada, između autobuske stanice i zelene pijace, svakodnevno se raščupava punđa nestašne smeđe kose jedne Laure i svakodnevno se stiljivi pogled pomalja ispod trepavica. Viri kroz naočare, i kroz prozor.

Svakog jutra dok čekam autobus, Laura se već vraća u svoju zgradu i pozdravlja me jednim stidljivim ali nasmejanim: – Ćao.

– Ćao! – odgovorim Lauri, i pitam – Jesi pisala nešto ovih dana?

Laura, kao i obično, odrično mrdne glavom i nasmeje se, pomirljivo pokazujući glavom ka svom sedmom spratu, i ode kući, noseći kesu sa hlebom, mlekom i toalet papirom u svojoj bledoj ruci.

Laura oduvek želi da se bavi pisanjem, ali njeni roditelji misle da to nije baš najisplativije. Laura studira veterinu i ima prosek mnogo viši od sprata na kom živi, ali joj roditelji ne dozvoljavaju da kući donese mače. Laura je zaljubljive prirode, i povremeno poželi da ima dečka. Da ga dovede kući da zajedno gledaju epsku fantastiku i jedu kokice sa čokoladom. Ipak, njeni roditelji misle da će za dečka biti ihahaj vremena kad završi školu.

Uostalom, Lauri i ne treba dečko, kažu roditelji. Ako nađe dečka, onda će se ubrzo i udati, a ako se uda… pa, Laura treba da zna da joj nigde neće biti kao kod svoje kuće. I da sačeka sa udajom. Ipak, Laurini roditelji žele unučiće, pa bi Laura mogla da se uda do tridesete, inače će Laurini roditelji morati da crvene u posetama rođacima. Rođaci neće reći da je Laura, porodični ponos, usedelica – ali ne budimo sigurni da to neće i pomisliti.

Laura ima jednu jedinu super drugaricu. Ne znam kako se zove, ali znam da voli kad je zovu Veronika. Veronika često spava kod Laure i sama otvara Laurin frižider u potrazi za hranom, iako to nervira Laurine roditelje, koji Lauri još uvek ne dopuštaju da ponekad prespava kod Veronike. Veronika ima stalno čupavu kovrdžavu kosu boje žita, ogromnu kućnu biblioteku i ne plaši se da se vozi na motoru ili da jede ležeći ili da spava do podneva.

Laura zna da se o njoj neće pisati romani. Svi sjajni romani će biti romani o Veroniki. Lauri to ne smeta, jer bi i ona sama napisala roman o Veroniki, ali bi ipak volela da i samasazna kako je kad se prvi put poljubiš sa potpunim strancem koji ti se čak i ne dopada, ili sa gitaristom benda kojeg si do juče gledala samo na televiziji. Laura bi volelada zna kako je kad se prvi put poljubiš. Volela bi da zna kako izgleda kad imaš seks u parku. Ili kad imaš seks, uopšte.

Laura se divi spontanosti, ali na spontanost nije naučena. Laura bi volela da joj neko, nekada, pokaže život. Neko ko nije mama, ili tata. Ali… Laura ne zna da se život ne pokazuje. Da se život oseća.

Laura nema vremena da oseti život. Laura ima prosek deset, i u proseku deset puta nedeljno briše prašinu. Još toliko puta spusti glavu pred željama i savetima svoje mame i svog tate.

Laura ima časove ujutru, ručak i učenje popodne, i sto dvadeset minuta za knjigu i seriju uveče. Laura zna mnogo pametnih stvari. Od mitoloških junaka, do pripreme teletine zapečene u mleku za sto dvadeset osoba.  I Veronika joj za to odaje priznanje.

Veronika joj se divi dok umače parče hleba u mleko, žureći jer je pred zgradom čeka dečko. Na motoru. Veronika će na motoru sa svojim dečkom otići da kampuje na planini.

Pokazujući na šerpu sveže pripremljenog Laurinog jela, Veronika punih usta kaže:

– Imam dvadeset godina. Ja o tome stvarno nemam pojma.

Laura isto ima dvadeset godina.

I o tome stvarno nema pojma.

Autorka: Milica Stanisavljević