Ima li ljubav smisla bez tebe, Marina?

4. јануара 2019.

Odavno sam prestao pisati poeziju, vođen tvojom lepotom i blagim usplahirenostima prouzrokovanom njome. I umesto da ti smišljam stih u kome tvoje crne oči poredim sa najdubljim i nedokučivim prostorima univerzuma, ja zapravo maštam o tome kako hodamo zajedno po petoj aveniji. Ti onako, ogrnuta u onom crvenom novogodišnjem kaputu, razgoropađenog smeha, i kikota koji odjekuje ulicom, dok ti ja prodajem neke svoje debilne fore iz tinejdžerskih dana. I umesto da baš sad tvoju kosu poredim s najtopljim povetarcima juga, ja razmišljam o tome kako obilazimo Baščaršiju i komentarišemo nešto o umetnosti, ne znam šta.

Čak i ne slušam šta pričamo jer se smeješ, i tvoj mladež iznad usana upotpunjuje specifičnost tvog osmeha.

A kada pogledam malo bolje što bih zapravo pisao poeziju, Marina? Zar poezije ne ovekovečuje tugu, patnju, nadanje…?

Zato pišem prozu, od kad sam upoznao tebe. I maštam kako hodamo pored Ajfelovog tornja zagrljeni, srećni i pripijeni jedno uz drugo. Hodajući tražimo put do hotela i umorni od hodanja padamo na krevet.. gde duše stapamo ljubavlju. I uopšte nemamo euforiju da je novogodišnja noć. Niti ja imam potrebu da pišem više poeziju, niti da patim.

Pa imam tebe, ludo. I uopšte ne slutim, da već sutra direktno iz Pariza odlaziš u Abu Dabi..na neko vreme. Ja zapravo nemam pojma da je to 10 godina. Deset dugih godina. Ni na kraj pameti mi ne pada da ću godinu dana po tvom odlasku dobiti pismo od tvoje sestre koja mi kaže da si se udala. Na poleđini tog papira zapisujem stih, neki glupav i patetičan. Prokletstvo! Ponovo pišem poeziju, pesme o nekoj tužnoj ljubavi s nekom Marinom. A ni ne slutim dok pišem stihove da 9 godina posle toga sedaš na avion za Beograd, i da sa društvom dolaziš da dočekaš Novu godinu.

Dok kotrljam kocku leda na dnu čaše, i među požutelim jagodicama od dima držim cigaretu, i smišljam završni stih pesmi započetoj pre 10 godina, neko zvoni na vratima. Mrzovoljno ustajem uz pomisao, ko je sad? Na vratima stoji neki klinac i na francuskom mi čestita Novu godinu, na traljavom engleskom se zahvaljujem i pitam ga šta on tu radi. A onda iza njega staje žena, crne kose, očiju, čarobnog osmeha i sa najlepšim mladežom iznad usana.

“Želeo je da upozna Srbiju, i svog oca” – izgovorila je dok sam ja neuspešno pokušavao da konsolidujem misli.

“Marina, da li je to…?” – pitam bojeći se odgovora.

“Ne. Nije tvoj sin. Mada bih jako volela da jeste.” – odgovara drhtavim glasom dok me po sred trbuha seče oštrim i hladnim sečivom, da mi što pre prekrati muke.

” On mi je sve što imam u životu, jedina svetla tačka.”

Nedorečena i emotivna kao i uvek, kreće ka izlazu iz zgrade, dozivajući ga:

“Idemo, Nemanja, hajdemo sine.”

Pogubljen i sad već klinički mrtav, skamenjenog i beživotnog tela gledam je bez ijedne reči.

“On mi je jedina uspomena na nas, samo njegovo ime. “

“Smem li ga pomilovati po kosi?”

“Smeš, naravno. Pa on nosi tvoje ime, on je deo tebe.”

Milujući uvojke njegove kose koji su identični njenim, iz skamenjenog grla ote mi se:

“Sine moj.”

A onda je ona, uplakana posle tih mojih reči uzela njega u ruke i istrčala iz zgrade i tamo zaplakala na glas. Kroz plač čuo sam da joj se otelo: “Kamo sreće da jeste.”

Vratio sam se u svoj stan, pogledao onaj papir i napisao nešto žudnji, sinovima i očevima. I onda sam izvukao poslednja dva dima cigarete, uključio televizor i brzo zaspao. Od te večeri, sam prestao da pišem poeziju, i više nikad nisam čuo za tebe.

Samo sam ti napisao jedno pismo, da jednim pitanjem u njemu:

Ima li ljubav smisla bez tebe, Marina?

Autor: Nemanja Tonić