27 feb …I gotova priča

Celog života sam čekala da doneseš bajku u moj život, ali, niti smo mi bili „jednom negde” niti ćemo imati srećan kraj. Mi smo ostali između davne prošlosti, koja se svojim kandžama drži za naša leđa, i tog srećnog, dugo iščekivanog završetka. Negde smo zaboravili redosled svoje priče. Šta ćemo sad sa tim? Ma, ne brinem se ja za tebe, snašao si se, kladim se u svih sedam mora da je tako. Stegao si uzde svog belog konja i odjahao u neki drugi zamak. Jesi, sigurna sam. A moj zamak satkan je od snova, ni na nebu ni na zemlji ćutke sluša glas naratora sopstvene sudbine. Da, opraštam ti sigurno, opraštam i sebi, kladim se u svih sedam gora da je tako. Eto, ja stvorih naš svet, na sebi svojstven način, i nasred njega postavih bunar želja da i ti ubaciš svoj novčić, ako se vratiš. Da sanjamo zajedno. Da dišemo zajedno. I kladila bih se u sedam brda da bi tako i bilo da možda još uvek ima vremena za kraj, ma kakav god on bio, ali se bojim da smo kasno stigli na peron za večnost. Ne postoji to ogledalo koje bi sakrlilo istinu, istinu da je neko već ispričao našu bajku i da smo ti i ja u njoj već odavno odigrali svoje uloge, samo smo to nekako zaboravili da osetimo. Sengovi na mojoj kosi nižu godine, ali more u mojim očima i dalje besni od bure, možda daje još malo nadanja za spas od zlih pogleda i tiho kaže, onako da niko ne čuje, da je vredelo biti bar učesnik, jer pravo na pobedu je izgubljeno… Pa, ostah da čuvam u ime vremena, u ime nas, ružu na jastuku da miriše na tebe.

Autorka: Maja Maslarević

Fotografije: favim.com