08 mar Hvala tebi

Budim se u jatu bledih, nepoznatih lica. Sav drhtim od hladnoće koja struji čitavim mojim bićem i zaustavlja se negde kod usana, koje neprestano podrhtavaju i primoravaju zube da cvokoću u istom tom ritmu. Oko mene su razbacani listovi požutelih novinskih hartija i pocepanih kartonskih kutija, kojih ima u izobilju. Ne mogu da ustanem, ne osećam nijedan ekstremitet mog tela. Naga devojka leži preko mojih nogu, ne mogu da ih pomerim.Vraćam se u prvobitni položaj i počinjem da drhtim. Zapravo, nisam ni prestajao. Neko stvorenje crne razbarušene kose čuči u jednom uglu i peva staru, dečiju pesmicu. Klati se napred-nazad i vrhom čela dodiruje pete. Želim da joj se obratim, ali grlo mi se steglo. Sve više mi je hladno. Cvokoćem zubima dok  neverovatna jeza gamiže  mojim unutrašnjem bićem. Svakog trena postaje sve jača. Osećam kako mi čupa organe i kida ih na komade, premeštajući ih tako da me svaki deo tela boli. Stvorenje u uglu je prestalo da peva. Odjednom je sve utihnulo. Svetlo je zamenjeno neočekivanom tamom koja je sve progutala. Čujem mamu kako me doziva sebi i polako krećem ka njoj. Obavijeni velom beličaste magle, stojimo jedno naspram drugog. Poželeo sam da je zagrlim, ali kada sam se približio, odmahnula je rukom i tiho, kroz suze prošaputala: „Ne sada, sine“. Zatim je nestala.

Bariton mog oca je odzvanjao hladnom, bolničkom sobom. Ležim u  postelji i odbijam da ga pogledam. Poluotvorenim očima pokušavam da gledam kroz prozorsko okno, ali vidim samo vrhove golog drveća, koje hladna, decembarska košava neumorno drmusa, primoravajući ih da se njišu uz melodiju jezivog fijuka. Svim svojim bićem želim da sam na nekom drugom mestu, ali te želje neverovatno bole. Pokušavam da formiram reči kojima bih oterao čoveka koji nervozno šeta po ovoj sobi i koji sebe naziva mojim ocem. Kaže da sam ponovo, po ko zna koji put, ukaljao obraz naše porodice i da se naš ugled veoma nisko kotira. Ne mogu čak ni da se nasmejem jer imam utisak da će mi se, od samo jednog pokreta, čitava lobanja raspršiti poput balona od sapunice. Spuštam pogled ka zabodenoj braunili u mojoj veni.Hoću da je iščupam, ali umrtvljeni prsti me ne slušaju. Postao sam nepomična hrpa kostiju iz koje, postepeno, čitav život isparava na jedan veoma bolan način. Više mi ništa nije važno. Lažem. Heroin mi je važan. Jedina stvar od suštinske važnosti za moj oporavak. Zašto ovi ljudi to ne shvataju? Neka samo pogledaju kako hrpa mojih kostiju i par preostalih, vitalnih, organa reaguje na samu pomisao o heroinu. Savijam se u fetusni položaj dok mi se graške jezivo hladnog znoja slivaju niz leđa. Neko me dodiruje. Ne! – iz mene proističu neprirodni krici koji  nalikuju na urlike ranjene životinje koja strada u svom begu, povređena. Neka nevidljiva sila me okupira i ne mogu da se pomaknem. Sve je postalo bol.

– Doktore, hoće li prestati? – upitao je moj otac sa primetnim gađenjem na licu. On verovatno ne zna šta za jednog narkomana predstavlja deficit heroina.

Doktor je ćutke ubrizgao nešto u moju braunilu i poslednje čega se sećam jeste taj blaženi osećaj koji me je okupirao. Zaspao sam.

Već sedam dana sam „čist“. Nalazim se u zabačenom rehabilitacionom centru, u sobi sa brojem sedam. Kakva simbolika. Šetajući hodnicima ove ustanove nailazim na slične sebi. Živimo iste živote, prepune sivila u koje smo sami sebe ubacili onog dana kada smo drogu prestali da gledamo kao nešto bezazleno i kada smo joj velikodušno otključali vrata svojih bića i time ih uništili. Noću dozivamo njeno ime u isprekidanim jecajima.Vrisak ispuni celu prostoriju, a onda sve utihne. Zaspimo, okupani sopstvenim znojem dok tokovima naše krvi plove lađe metadona. Svakog dana, naša klinika postaje bogatija za člana više. Ima različitih generacija, ali kada se svi sastanemo, postajemo vršnjaci. Ne primećuje se ta razlika u godinama. Ovde se to ne gleda. A i kako bi se primećivala kada svi nalikujemo jedni na druge. Nismo ništa drugo do pokretnih istrošenih vreća krtih kostiju iz kojih je sva mladalačka snaga iščilela poput najlukavijeg prevaranta na svetu. Tiho se odšunjala iz naših bića, čineći nas praznima. Osmog dana mog boravka ovde sreo sam nju na stepeništu koje je vodilo do glavne ordinacije mog psihologa. U tom trenutku sam osetio istu onu euforiju koju mi je droga darivala svakog puta kada bih je ubrizgao u svoj organizam. Obavijena nekom treperavo-iskričavom svetlošću stajala je naspram mene, pokazajući niz pravilnih belih zuba. Iz nje je isijavala mladost, ljubav prema onome što radi za nas, narkomane. Podlaktila me je i smešeći se, saopštila mi je da će mi pomoći da odem do ordinacije. Nemo sam je posmatrao i koračao ka ordinaciji, drhteći. Možda je mislila da je to produkt moje narkomanske krize, ali sam ja zapravo drhtao zbog njene blizine, njenog mirisa kojim sam punio svoja pluća. Uvela me je u ordinaciju i posadila na beli, kožni kauč u jednom od uglova te prostorije. Izašla je, a moj pogled je ostao prikovan za ulazna vrata. Osetio sam da povratnička čula tiho koračaju ka meni i da su, svakim korakom, sve bliže. Odlučno sam napunio svoja pluća vazduhom i pogledao u psihologa, koji se već smeškao, naslonjen na naslon kožne fotelje.Tada sam veri otključao svoja vrata.

Sledećih dana je nisam viđao, ali se njena talasasta plava kosa svakodnevno vijorila mojim mislima. Jednu drogu sam zamenio drugom, s tim što je ova druga slađa, opojnija i neizvesnija od one prve, rušilačke. Nisam se izlečio, ali sam osetio potrebu za promenom. Trebao mi je podstrek, nešto što će mi pokazati da mi i u ovom svetu može biti lepo, a da pritom to zadovoljstvo ne boli. Čak i ne košta. Noću bih povremeno kriknuo zbog nadolazećeg bola, ali samo u situacijama kada je to bilo neminovno.U onim, manje agresivnijim napadima bih se borio smehom. Dok me je kriza lomila i primoravala da drhtim i vrištim, smejao bih se.Taj smeh je bio iskren i proisticao je iz moje želje za promenom, moje bitke koju sam svakodnevno vodio protiv nevidljive, ali moćne aveti. Sklupčao bih se i glavu sakrio među laktove. Tada bih oslobađao svoju maštu, nešto što sam godinama potiskivao i krio duboko u sebi. U međuvremenu, zaboravio sam slatki ukus maštanja, tu skrivenu draž koju mašta daruje. Nosila me je daleko, na kilometrima udaljena mesta, poput vrtoglavog tornada.Vraćala me je u vesele dane detinjstva gde je bezbrižnost imala dominatnu ulogu. Bacala u topli, majčin zagrljaj. To je bila terapija koju sam sam sebi prepisao, poučen iskustvima ostalih narkomana koji su se olako predavali, bez minimalne želje za borbom. Nakon provedenih mesec dana na klinici, čulo ukusa mi se vratilo. Hrana je dobila novi smisao. Do tada sam je smatrao obavezom, a onda sam počeo istinski da uživam u njoj. Moje muze dugo nije bilo, a onda sam je, sasvim slučajno, ugledao u hodniku. Sem čula ukusa i moje samopouzdanje je poprimilo sasvim drugi oblik.P rišao sam joj i sa kezom od uva do uva, poželeo dobar dan. Osmehnula se i rekla: „Danas je četvrtak, dan za posete je petkom“.Tada sam je zavoleo još više. Proveo sam još mesec dana na toj klinici i svaki put kada bih je ugledao, upitao bih je da li je slobodna da izađe sa mnom. Nakon mog, čini mi se, petnaestog upita, pristala je.

Dok ispisujem ove redove, zagledan sam u igru snežnih pahuljica koje, sustižući jedna drugu, ukrašavaju već nazeblu zemlju. Njišu se uz fijuke košave i sećam se onog kobnog dana kada sam posmatrao vrhove golog drveća koje je pomerala jeziva košava. Zvuci ove košave mi nisu jezivi već me sećaju na bitke koje sam vodio i dobio. To što sedim u toplom domu, ide u prilog tome. Moja muza mi prilazi i ljubi me. Dodiri njenih toplih usana me čine srećnim. Spuštam se malo niže i svoje usne pritiskam o njen nabrekli stomak. Devojčice su. Nazvaćemo ih Nada i Vera.

Autor: Mladen Ilić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Hvala tebi“ izdvojena je na konkursu „Promena“).