02 dec Hrabrost

Pre, recimo, dve godine, u nemogućnosti da izađe na kraj sa mojim konstantnim vaganjem između Reći i ne reći, veoma dobra prijateljica postavila mi je pitanje koje se uvuklo u svaku poru mog života i budućih odluka. Šta je najgore što može da se desi? Ono stvarno najgore, kad imaš osećaj da ti se celo telo raspada i u ušima ti zuji od šta mi je ovo trebalo glasića.

I šta je hrabrost? Znati šta je najgore što može da se desi ako se okreneš i odeš. Ukoliko se drzneš i odbiješ da mašeš zastavicom iza nekog polupismenog (bivam izuzetno fina sa ovim atributom) političara da bi dobio posao. Sa spakovanim životom u jednoj tašni, dok ti sve govori da će se to najgore uvući u tvoj organizam i žuljati te kao onaj kamen pod kičmom dok ležiš na travi i udišeš nebo. Taj skok u nepoznatu mene koja ću postati. Ili neću. Taj skok ostaviće svoj trag na nebu poput aviona i neka druga deca će presecati krugove od prstiju zamišljajući želje kada ga vide. I shvatila sam da nikada neću biti strpljiva, a da opet nikada neću napraviti sve sad odmah. I da je u redu što ima dana kada mislim da sam odlično i onih drugih kada mi se ništa veoma dramatično ne dopada.

I šta je hrabrost? Reći samoj sebi: Ne, to neće ići. To kako si ti zamislila, žao mi je, neće se nikada dogoditi. I ljutiš se na sve, na tajming, na sebe, nа to što hoćeš opet, a ne treba, na to što ćeš uraditi opet, a ne bi trebalo. Prihvatila sam da nekim čudnim, porodičnim prokletstvom pamtim mirise, rečenice i sitnice do bola. Prihvatila sam da će ljudi otići, ali će njihovo prisustvo ostati. Uvek sam slušala da ne treba odustajati i stvarno sve od čega sam pokušala teatralno i krajnje filmski da odustanem, pronašlo je svoj put nazad. Zato sam primila udarac, ostala bez vazduha i pustila da prvi sledeći udah pocepa pluća svojom svežinom. A onda se prepustiš, dan za danom prolazi i odjednom sve se utišalo, prošlo. Desilo se najgore i kako sam mu se približavala sve mi se više činilo da je taj strašni lav zapravo senka mačke umorne od igre sa mišem.

I šta je hrabrost? Prkositi ljudima koji su dozvolili da im ovi prostori pomute zdrav razum. Prkositi ovim prostorima koji je dozvoilo da mu ljudi pomute zdrav razum. Prkositi crno-belom svetu, ovima i onima koji su zaboravili da nebo nije jednobojno, trava raste bez obzira na njihovo dopuštenje, a pluća ne razlikuju na kom jeziku udišu vazduh. Našima i njihovima koji snažno mašu rukama i rečima dok im isti koreni drže noge na sigurnom. Raspravljala sam se koliko me jezik nosio, a sada jedem kokice sedeći na crvenoj pruzi duge i tek povremeno viknem: Gde je logika u tome što pričaš?! u monohroni život pojedinaca koji mi nikada neće biti većina. Ubeđuju me da sam mlada i da ću se razočarati; hej moji stariji, lako je vama biti razočaran, ‘ajde ohrabrite se vi na mom mestu, videćete da je to teži posao.

I šta je hrabrost? Čuti od lekara šta je najgore što može da se desi, opet primiti udarac i opet čekati svež vazduh. Pronaći posle toga ponovo put do sebe. Skoncentrisati se na život pored toga što to najgore sedi na tvom ramenu i povremeno šapuće da te podseti na sebe. Kao dobro vaspitana osoba izvinila sam se što sam vikala, prihvatila sam ga, skuvala mu kafu i rekla da ne bi bilo loše da iznese đubre nekad, kad se već oseća kao kod kuće. Dala sam mu fioku i jednu policu u ormaru. Dogovorili smo se da nema glasnih misli kasno, žurki iznenađenja i ometanja u privatnom životu. U poslednje vreme često ne spava u stanu, ljuti se što ga zapostavljam, ali su mu stvari i dalje tu. I dalje je najgore što može da se desi, a ne mora. A može. Dobar je mali, manipulator, zna kako da ti održi pažnju.

Autorka: Sanja S.

Izvor fotografija: pinterest.com