07 apr Hoćeš da se smuvamo… za šest dana?

U petom razredu osnovne naprasno sam postala jako direktna. Pet godina sam već bila zaljubljena u istog dečaka i bilo je krajnje vreme da se i on izjasni, nakon svih blentavih pogleda i rekreativnih nastava i plesova u diskoteci i zajedničkih sedenja u autobusima. Bio je to onaj tip zaljubljenosti kad u toku jedne školske godine ištancuješ dvadesetak leksikona sa najvećim akcentom na delu „Možemo li da pređemo na ljubav?“ i obavezno daješ njemu da se prvi upiše.

Imaš li simpatiju? Kako se zove? Ako nećeš da kažeš kako se zove, koje je prvo slovo njenog imena? Koliko slova ima ime? Da li je lepa? Da li ide u tvoj razred? Da li sedi u klupi ispred tvoje?

U najboljem slučaju dobila bih odgovore na jedno do dva ljubavna pitanja po leksikonu, i to nedovoljno precizne da zaključim da li mu se sviđam. To me je poprilično bacalo u depresiju. Zato sam tog petog razreda rešila da uzmem stvar u svoje ruke i odvojila šest dana za pisanje strategije.

„Da li se ja tebi sviđam? Ako ti se sviđam, ja sam iza škole.“, napisala sam i poslala po drugarici. Onda je ta drugarica sve istrtljala jednom drugom drugu, koji je rekao da moja simpatija nema odgovor na pitanje i da neće doći. Tu sam se jako razbesnela i krenula da ga tražim. Našla sam ga ispred škole i prišla mu naočigled čitave njegove ekipe.

„Je l’ se ja tebi sviđam? Ako ti se ne sviđam, reci slobodno. Ne ujedam.“, rekla sam jasno i glasno dok me on postiđeno gledao, pa krenula nazad u školu. A onda mi đavo nije dao mira, pa sam preko ramena pobedonosno dobacila: „Ako nećeš ti da budeš sa mnom, ima ko hoće.“

Okrenula sam se na peti i krenula ka ozbiljnijim stadijumima svog života, tako da sam za sledećom velikom simpatijom, u srednjoj školi, diskretno, u tišini, patila tri godine. Kod kuće sam ćutala i smišljala razlog da mu se javim kad se posvađamo zbog gluposti, a u školi sam, da zakamufliram svoju zaljubljenost, šetalasa drugim dečacima. Na kraju se ispostavilo da ne da nisam bila diskretna, nego je celo odeljenje znalo šta se dešava. Dala sam sebi ponovo rok od šest dana da smislim strategiju. Dok je mojih šest dana za koncept prošlo, on se već smuvao sa mojom drugaricom. Krišom. Jebiga. Nema veze.

Preživela sam i to razočaranje, ali prvi sastanak i dalje ne planiram danas za sutra. Ne može, ne ide. Nek si me video i trista miliona puta, meni je, kao poprilično suludojperfekcionističkoj pripadnici ženske vrste, i posle toliko godina, potrebno šest konceptualnih dana da pripremim teren. Nije da mogu baš da zategnem guzu i dovedem ten do savršenstva za to vreme, ali šta sad, svako ima svoj ritual, šest dana je moj, i za tih šest dana obavezno iskrsne nešto.

Na primer, četvrti dan shvatim da mi je kul majica na jedno rame isflekana i da je moram odneti kod mame na hemijsko. Onda će mi obavezno iskočiti bubuljica na nekom vidljivom mestu. Počupaću jednu obrvu više nego drugu. Ofarbaću kosu a farba se neće primiti. Počeću da radim čučnjeve i mišići će mi se upaliti toliko da ne mogu da se krećem. Zaglaviću se u liftu, pa u prevozu, a kada se konačno vidimo i pokuša da me poljubi, naješće se pramena moje podivljale kose koju nikad neću uspeti da obuzdam.

Verujem da ćete sad svi reći kako nepopravljivom perfekcionisti i control freak-u (kako se to moderno kaže), ništa gore od svega ovoga pred prvi sastanak ne može da se desi. Međutim, grdno ste se prevarili.

Zamislite samo jednog perfekcionistu,detaljistu, planera, kako ide na prvi sastanak a da i ne sluti da je to – prvi sastanak.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografije: favim.com