20 nov HELENA

Na drugom kraju grada, nedaleko od granice označene žicom preko koje ljudi nisu smeli preći, nalazilo se jedno staro zdanje, čak s početka dvadeset prvog veka.

Bilo je to jedno od onih trošnih zdanja koje, kad prođete pored njih, uskomešaju u vama gorak koktel nostalgije i zaziranja – podsete vas na vreme iz koga potiču, iz koga možda i vi potičete ili neko vama blizak, počnete da idealizujete to vreme i bude vam prijatno, prisetite se lepih uspomena… Ali gledajući samo zdanje, poželite da pobegnete, kao što se beži od prošlosti u kojoj spava nešto što želiš da zaboraviš, nešto čega se stidiš. I nije strašno što te podseća na ono što si bio; strašno je jer si morao prestati to da budeš. Bude ti žao kad posmatraš nešto što je za tebe simbol lepe prošlosti, a nekim tuđim ljudima postaje simbol neprovetrene sadašnjosti iz koje ne vide budućnost. Bežiš od takve zgrade kao poružneo starac od ogledala, koji se boji da mu se odraz smrti ne nasmeje u lice. Bežiš od takve kuće, od takve ulice, dvorišta, kafane… kao od izemoglih predaka za koje misliš da te sramote, a oni te toplo gledaju sažaljivim pogledom, gotovi da zaplaču. Prosto ti dođe neprijatno da ih zagleđuješ, kao što bi bilo neprijatno zagleđivati kakvog bolesnika na kome patnja i fizička nemoć urezuju svoje ožiljke – oni vam privlače pažnju ali vi nesvesno uzmičete da biste se spasili zaraze. Ta vaša jalova pažnja im ne prija, vređa ih, u najmanju ruku često je osećaju kao neprijatnost ako je u njima opstalo makar malo ljudskog dostojanstva.

Tuđi pogledi su uvek neprijatni ako nisu praćeni iskrenim osmehom i željom za zbližavanjem – neprijatni su bilo da se radi o malograđanskoj radoznalosti, bilo o malodušnoj radosti zbog tuđe nesreće ili, najgore, ako se radi o predrasudama.

Za mračna mesta obično nas vezuje predrasuda da su oni koji žive u mraku navikli na mrak, željni mraka i srasli s njime, te žele ostati u njemu; nikome vani ne pada na pamet da proba osvetliti njihov mrak. Niko ne razmišlja o tome da oni iznutra ne mogu, čak, ni da pronađu svetiljku.

Iako su skoro svi prolaznici, pa i stanari očekivali da se zdanje svakog trenutka može srušiti, ono je uporno stajalo nepomično, sada već više od sedamdeset godina. A ti jadnici koji su u njemu živeli, nisu znali da li bi bili srećni ili nesrećni ako bi se srušilo: u sebi kao da su se nadali da će pasti ta stara, truležna i smrdljiva rugoba koja ih svojim zadahom prošlosti odvaja od sveta koji je odavno krenuo napred, punim plućima udišući zamamne arome luksuza. Ali im je istovremeno bilo i žao, ili su – iskrenije govoreći – bili zabrinuti: kuda bi pošli da im se dom sruši? Nije da su imali bogzna kakvu imovinu o kojoj treba brinuti, ali fakat je da bi onda (i zvanično) postali beskućnici.

Tu su, dakle, živeli oni koji nisu mogli plaćati porez niti išta drugo, te im je država dozvolila da, ako hoće na svoju odgovornost, mogu živeti u tom zdanju koje se ne osnažuje novim materijalom i koje nije srušena samo zahvaljujući zalaganju nekih udruženja čuvenih umetnika koji su potpisali peticiju da se moraju braniti starine „zarad očuvanja kulture i negovanja svesti o hronologiji civilizacije“. Kakve je tu „kulture“ vredne čuvanja bilo i da li su ljudi koji tu žive zaista civilizovani – to niko od stanara ili prolaznika nije znao, ali im je bilo drago što i ti ekcentrici imaju dušu i saosećanje prema njima, te im je „kultura“ verovatno poslužila kao izgovor da spasu živote.

Ljudi koji su tu živeli bili su ljudi sa margina društvene i sa dna materijalne lestvice: bilo je tu nekoliko porodica koje su živele od socijalne pomoći; bio je i jedan nepokretan starac, ali škrt, za koga se znalo da ima novca, ali da se namerno povukao u ovaj kraj, da bi ga sačuvao što više; do njega je živeo jedan svadljivi probisvet koji je stalno pravio buku i nerede, noćio van stana, odvođen milicijom u stanicu ili donošen iz bahanalija na rukama drugova pred zoru; bio je tu i jedan gluvonemi neženja od pedesetak godina, takođe nezaposlen; životarila je u toj zgradi i jedna devojčica od sedam godina, koju su čuvali stariji brat i sestra, takođe maloletni, ali poodmakle pubertetlije (sestra je prala rublje ostalim komšijama da bi joj oni zauzvrat dali ostatke jučerašnje hrane, a brat je leti radio poljoprivredne radove, dok bi zimi cepao drva); bio je tu i jedan bračni par, koji je večito bio u apatiji što nema potomstvo, mada ni ičega drugog nisu imali; a bila je tu i jedna porodica od devet članova i živeli su u gotovo nemogućoj bedi.

I, da – bila je tu i jedna mlada prostitutka, jedina zaposlena u celoj zgradi, u koju su svi prstom upirali kao da jedino njena prljavština i nemoral ugrožavaju svima higijenu. Tu je ženu vrlo često uznemiravao onaj probisvet, presrićući je kad krene na posao ili do prodavnice i govoreći joj kako je voli, mada sa njom nije imao ozbiljnih namera, osim da dobije svoju porciju užitka.

Pravo ime te žene niko nije znao, mada su je svi u zgradi oslovljavali sa Darja – iako je bilo uvek osude na njen račun, to je uvek bivalo iza leđa, ali su joj se u izravnom ophođenju obraćali uglavnom učtivo, čineći to kao da je ravna s njima. I njoj se to ime verovatno zbog toga i dopalo, veselo se odazivala se na njega kao da je zaista njeno, veselo se odazivala srećna što joj se uopšte i obraćaju.

Na poslu je bila Helena – to su joj ime dali jer je svojim izgledom gazdu podsećala na Jelenu Trojansku o kojoj je, bogzna pita gde, slušao kako je bila lepa i pravokosa, o kojoj su pisali ti neki stari pisci, govoreći kako je njena lepota izazvala rat, pa i stradanje čitavog naroda…

Helena je bila zaista vanredno lepa. Imala je eufoničnu intonaciju i birane reči u govoru (bila je školovana više od svih stanara i svog poslodavca). Imala je gipki hod kakve balerine i dražesne crte lica koje se uvek najiskrenije osmehivalo kao da je bezbrižno, pri čemu su se na njenim obrazima dubile simpatične rupice. Ali, iako je imala sve to, Helena se najviše ponosila svojom prirodno zlatastom kosom koja je bila retkost i pre, a kamoli sad. Bilo je puno farbanih plavuša među njenim koleginicama, ali njena kosa ne samo da je bila prirodno plava, već je to bila neka čudesna, jutarnje zlatna boja koja je zaista blistala na njoj kao svanuće.

Maštala je o novom životu, ali ga se i bojala. Osećala se nespremnom, a opet, imala je tako živu maštu o tim budućim danima, da je prosto videla svog muža kako joj dolazi s posla, osećala je miris bebe u rukama, dok je starije detence pravilo buku trčeći joj oko nogu i saplićući se o njene papuče i svoje igrčke. Maštala je o maloj kući sa velikim dvorištem, o psu, o čistoj sobi…

Najviše – činiše joj se – maštala je o čistoj sobi i to ju je, između ostalog, i nerviralo. Pomišljala je o sebi kako je postala upravo ono čega se plašila da će postati pod uticajem svog posla. Sam pogled na njenu staru, pocepanu i umrljanu posteljinu sa koje fleke više nisu ni mogle da se skinu, pogled na njen poluraspadnuti orman pun haljina koje jedva pokrivaju golotinju, sam pogled na memljivu kuhinjicu u kojoj se jedva mogla okrenuti – sve je to unosilo u nju osećaj strašne bede, prljavštine i bezizlaza. Sa svih strana ju je sačekivalo ono što je sad.

Sećajući se svoga života, ona bi se stresla kao da joj neko govori o strahotama druge osobe sa kojom ona iz neobjašnjivih razloga saoseća.

(6. poglavlje romana „Martirij“)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija:  moviespictures.com, akamaihd.net