Sećam se, želeo sam da budem arheolog, istraživač

neko poput Indijane Džonsa

ili Martija Misterije

ali, avaj, moji roditelji su imali drugačije planove

hteli su nekog drugog

-učitelja.

Da bih pobegao, izabrao sam nešto treće
i, par godina kasnije, zajedno sa ostalim pravnicima
pohađao sam praksu
iz sudske medicine.

Obreli smo se u specijalnoj psihijatrijskoj bolnici
– uz pomoć profesora, intervjuisali smo ljude
kojima je bilo jako, jako loše
čeličili smo se spoznajući šta nas zaista čeka
i sa ove i sa one
strane.

Prvi tip je bio zabavan
uporno je krao kokoške i ženski veš
i ženio se
trinaest puta.

Bila je tu i gospođa koja tvrdi da je u srodstvu
sa svim kraljevskim porodicama na planeti
ali, sledeći tip je usmrtio oca jer je čuo glasove
udarao ga je sekirom po glavi
onda, alkoholičar, bivši fudbaler
izgubio je trudnu suprugu u saobraćajnoj nesreći
pa, gospodin oboleo nakon vojne vežbe
– preklao je taštu
umislivši da ga dotična truje
i da ga prate nepoznati
ljudi.

Ubrzo, ništa više nije bilo smešno
sedeli smo u tišini
i samo nam je Hanibal Lektor falio
da ušeta u
prostoriju.

Naravno, to se nije dogodilo
nismo bili u filmu
ni u stripu
bio je to samo banalni horor januarskog dana
tužni ljudi
istorija koja se ponavlja
pas, u pokušaju da ugrize sopstveni rep
vrteći se u krug
najistinitija tekovina civilizacije:

iznova i iznova
Užas, uvek
Užas.