16 avg Hajduk među starletama

– Kunem Vam se. – rekla sam – Sise i dupeta! Foto i video! A dole Gradimir Stojković. I sve to u paketu!

– Gradimir Stojković? Ma šta kažeš! – zgrozila se – Naš Grada? „Hajduk u Beogradu“? Taj Grada?

– Da! – besno sam srknula kafu i oprljila jezik usput, pa zarila zube u njega.

– Iju! – jednu ruku je spustila na grudi, preneraženo, a drugom skinula naočare sa nosa – Pa šta on ima u svojim godinama da pokazuje dupe!

– Ne, ne. On je preporučio knjige. Sise i dupeta su srodne vesti.

– E budi bog s nama. Zato ja bežim od tog interneta čitav vek. Veruješ li ti da ja, evo, sa šezdeset i pet godina, nikad nisam ni pomislila da uvedem internet? Sad mi još i drago. Ja radije gledam svoju zadnjicu, nego tuđu.

Onda smo samo sedele u toj njenoj improvizovanoj sobi sa dva zida pokrivena lamperijom i dva zida pokrivena knjigama. Između ostalih, svim knjigama Gradimira Stojkovića, koje sam uglavnom od nje i pozajmljivala, čak i u vreme kada mi je predavala.

– Stanisavljević – govorila bi – Da mi ih čuvaš, kao oči u glavi. Nikome drugom ih ne bih ni dala.

Ona je kucala novu priču, srećna što konačno ima mira i vremena da se posveti onome što je zbog svog nastavničkog poziva stalno odlagala, a ja sam se vraćala u snegom uljuljkanu kuću u selu.

 Te davne zime, dobila sam prvo štene, Mazu, i poslednju knjigu u seriji knjiga o Hajduku. Imala sam trinaest godina, ogromnu plavu đudu i još uvek svetloplavu kosu. Đuda je bila mamina. Kladim se da niko sem mame i mene i ne koristi tu reč za ogromnu vrećastu duksericu sa dubokim džepovima. Pored sebe, u đudu sam umotavala i Mazu, svog novog malog lepog mešanca. Ubacivala bih je u džep, da tu spava. Čak i mnogo godina kasnije, kada smo je već navikli da spava napolju, a ne pored mog kreveta, kad god bih obukla đudu, trčala bi do mene u pokušaju da uskoči u tada već pomalo mali džep.

I dan danas, odgovorno tvrdim da je to bila najbolja godina – dobila sam dva novogodišnja poklona – Mazu od tate, Hajduka u četiri slike od mame, i kunem se, i dalje nisam sigurna koji sam poklon više obožavala. Hajduka od 205 strana sam pročitala za dve večeri. Dobila sam ga dvadeset sedmog decembra, a do Dočeka sam već počela da ga čitam drugi put i vadim citate. Nije mi smetalo što sam knjigu dobila tek tri godine po njenom objavljivanju.

 U selu nije bilo interneta da me upozori da je nova knjiga tu i da čeka na mene godinama. Nije bilo interneta koji bi šarlatanski smestio jednog Gradu među sise i dupeta rijaliti zvezda. Nije bilo ni rijalitija. Bilo je mnogo čajeva i toplih čokolada, mnogo domaćih vanilica, i mnogo redova čitanih uz svetlost lampe dok je sa gornjeg kreveta Marijana skikutala: – Gasi svetlo, ’oću da spavam!

Onda je opet bilo leto. Pa opet zima. Bilo je detinjstvo oplemenjeno na najlepši način. Bilo je moje pismo Čika-Gradi. I njegova novogodišnja čestitka. Još uvek se sećam adrese sa koverte. Još uvek se sećam tačnog teksta čestitke.

Još uvek se sećam da nije bilo skrnavljenja, razvrata i preranog odrastanja. Nije bilo zgražavanja nad sadržajima koji se plasiraju deci. Nije bilo ni dece koja ne žele da budu deca već vlogeri i starlete.

Bio je samo jedan Hajduk u Beogradu, i jedna Milica u Obrenovcu. Jedna Maza, jedna lampa ijedna đuda. I to je bilo dovoljno.

Dovoljno da me duša zaboli kad vidim da to danas nije dovoljno.

Dovoljno da se zahvalim, ne znam ni sama kome sve, na zdravom detinjstvu.

Dovoljno da klincima koji ne vole da čitaju tutnem šarene korice Gradinih knjiga u ruke, čekajući da se vrate po još (i uvek se vrate!).

Dovoljno da jednog dana svoju decu uvedem u svoju malu biblioteku i okružim ih Gradom, Kaporom i Ćulafićem.

Dovoljno da,uprkos svemu što se od tada promenilo, i sama budem i zauvek ostanem – Hajduk među starletama.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com