02 maj GUBLjENjE

Ne sećam se tačno kada sam počeo da se gubim. A kad kažem da se gubim, ne mislim na fizičko gubljenje. Bar ne u početku ove priče. Reč je o tome da sam u nekim trenucima, iako budan, prestajao biti svestan sebe i svega oko sebe. Baš tako, biće da je – prestati biti svestan – pravi izraz za to moje stanje. Klik (!) i  nema me, ne čujem, ne vidim, ne reagujem, ne osećam pljeskanje po obrazima, golicanje po slabinama, apsolutno ništa. Tu sam, a kao da nisam, kao da sam stvar…

Međutim, na mene nije bilo uputno zaboraviti, mogao sam se svakog trena vratiti i uplašiti vas. Da, da, kažem uplašiti vas jer sam pri povratku pravio veoma žustre pokrete. Sve do skora je bilo tako. Sad više ne mogu ni prstom maknuti. A baš mi nedostaju ti dani, iako se, generalno gledano, odlično osećam, možda bolje nego ikad. Vraćajući se iz tih svojih besvesti, cimao sam glavom i izvijao telo kao da izranjam iz vode panično vapeći za vazduhom. Možete li da me zamislite? Ništa tu nije neobično, verujte. Nije, u suštini, čudno ni to stanje u koje sam zapadao. Veoma je slično situaciji kada se spontano zagledate u nešto…

Zanimljivo je da ja tada ni o čemu nisam razmišljao. Nisam znao ni koliko je trajala ta moja odsutnost. Prijatelji su, kad su primetili da sa mnom nešto nije u redu, počeli da se čude i da me savetuju da potražim lekarsku pomoć. Sećam se da su mi govorili: „Čoveče, šta se dešava sa tobom, vičemo, guramo te, a ti ništa!?“ Dešavalo mi se da se vratim i bez trzaja, bez i jednog jedinog znaka koji bi ukazivao na to da me nije bilo, čak i pre nego što bi drugi primetili da sam odlutao…

Po povratku, osećao sam se začuđujuće prijatno, odmorno, kao posle dugog okrepljujućeg sna. Biće da se zbog toga i nisam obratio za pomoć. Makar nestajao na svega nekoliko sekundi, taj osećaj me je čekao. Po njemu sam i znao da sam se gubio, a na osnovu onoga što sam zaticao – koliko me dugo nije bilo. U početku, po priči mojih sagovornika, svedoka, to je trajalo svega desetak minuta, ne više. A kako se taj moj problem razvijao – sad već nema sumnje da je ozbiljan problem, premda mi to niko nije potvrdio, a kako stvari stoje nikada i neće – dešavalo mi se da po osvešćenju budem sam ili na nekom potpuno drugom mestu. Ta mesta su mi bila poznata, nikada se nisam našao u delu grada koji mi nije poznat ili, ne daj bože, u nekom drugom gradu. Ali nisam imao predstavu otkud ja tu, ko me je tu doveo… Zaticao sam se na mostovima, krovovima zgrada, klupama duž keja. Uglavnom na mestima koja su bila poput onih na koja sam imao običaj da odem kad osetim potrebu za samoćom.

Nakon izvesnog vremena moja lutanja su se učestalila. Primećivao sam drastične promene po dolasku svesti. Nisu to više bile samo promene u mestu i okruženju. Da je sreće da je ostalo na tome. U pitanju su bile ozbiljne promene u vremenu. Svest bi mi se gubila ujutru, a vraćala tek u noći, nekada čak i nakon nekoliko dana. Verovatno bih svisnuo od brige da onaj osećaj koji se rađao iz te moje nesvesti nije bio toliko jak, toliko čaroban da je apsolutno blokirao bilo koje drugo osećanje. Nisam osećao strah, paniku, čak ni hladnoću, žeđ, niti glad.

Za vreme svesnosti, koje je bivalo sve kraće i kraće, uspeo sam da produbljenje svog problema povežem sa pojavljivanjem jedne devojke koju do tada nisam poznavao. Setio sam se i kada sam je prvi put video. Po jednom buđenju, bio sam u nekakvom baru, zatekao sam je naspram sebe, na stolici na kojoj je do koji trenutak pre, koliko sam ja znao, sedela jedna moja prijateljica. Smešila mi se i gledala me s naročitom pažnjom. Nije govorila. Svestan svoje boljke, pomislio sam da me u dogovoru sa nekim zafrkava, pa sam, zbunjen, pokupio stvari i izleteo napolje. Ispred lokala sam pozvao drugaricu sa kojom sam izašao, da je pitam šta se dogodilo, kuda je nestala. Rekla mi je da me je opet uhvatilo „ono moje“ i da je pokušavala da me dozove. Kad ju je strpljenje napustilo, napustila je i ona mene. Otada, pa sve do danas, po buđenju zatičem tu devojku. Bila je sama onog dana i bila je tu zbog mene. Videla je kako me napušta drugarica sa kojom sam izašao i prišla je za moj sto…

U početku mi nisu smetala njena iznenadna prisustva. Bilo mi je lepo sa njom. I njoj je bilo lepo sa mnom – tako je bar delovalo. Ne smeta mi, doduše, ni sada. Šta više, nedostaje mi. Voleo bih da je češće viđam, da je pozovem, ali ne mogu. Ubrzo nakon pokreta izgubio sam i glas. Često je čujem iza sebe kako razgovara sa nekim i katkad mi se učini da je sa njom sve vreme jedan te isti čovek, a njegov glas toliko poznatim da sam apsolutno siguran da ga odnekud znam. Međutim, želja da vidim o kome se radi toliko je jaka da se svaki put, da li od uzbuđenja, ljubomore ili besa, ne znam, onesvestim kad osetim da on dolazi u moj vidokrug.

  Najednom se između mene i nje sve promenilo. Po jednom osvešćenju, ne bih znao da vam kažem koliko je prošlo od tad, zatekao sam je kako čuči i nešto radi u visini mojih rebara. Bio sam u stavu „mirno“ i ništa nisam osećao. Pokušao sam da spustim glavu da vidim o čemu se radi, da se osmehnem, ali nisam mogao. Spustio sam pogled, jedino sam još to mogao, i video njenu kovrdžavu kosu, onda sam se nanovo izgubio. Umirilo me je, valjda, to što nisam sam, što je ona kraj mene. Kada sam se ponovo osvestio, video sam je kako mi se unosi u lice i kako rukom prelazi preko mog čela. U dlanu je imala nešto za šta sam isprva pomislio da je maramica. Bila je neobično lepa, s traga obasjana svetlošću koja je dolazila sa krovnog prozora. Na trenutak me je obuzelo neizrecivo blaženstvo. A onda sam primetio da me ne gleda kako me je nekada gledala i da se taj njen pokret iznova i iznova ponavlja. Čini mi se da sam baš tada prvi put čuo onog muškarca. Bio je nervozan i stalno ju je nešto zapitkivao. Umirivala ga je uverenjem da će uskoro biti slobodan, ,,još malo, samo se još malo strpi…“ govorila je, ne odvajajući ni sekund pogled fiksiran za mene.

Onda sam sve shvatio. Kada sam iza nje, na stolu, ugledao vajarski alat. Bili smo u nekakvom ateljeu. Na zidu je bilo nekoliko hamera sa muškim aktovima, po podu nered od kamenih otpadaka. Priznajem vam da sa hteo da zakukam iz sveg glasa kada se sa dletom i čekićem okomila na moje grudi, ali nisam mogao. Usto me je i držao onaj blaženi osećaj koji se porađao iz mojih gubljenja. Čvrsto me je držao.

Autor: Marko Glišić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Gubljenje“ izdvojena je na konkursu „Promena“).