25 feb Gubim se

Izranjam.
Borim se da isplivam
Da se okanem teških okova
Samog sebe da ispitam
Prodirem do uskih bokova.

Vapim.
Za beskrajnim, lepim horizontom.
Za oblacima, da me nose. Letim,
Za čistim i nevinim životom,
Za Suncem koje će da greje, da svetlim.

Strah.
Plačem, poput bebe, izgubljen i svezan
Dok me zagonetka bezdušno steže
U beskrajnom prostoru koji postaje tesan
Iz kojeg samo umrle duše bezobzirno beže.

Bol.
I samo vreme, kraja nema
Ono jedino živi i ubija slasno
Kidam se, rukama obema
A za samu pomisao, odavno je kasno.

Nemir.
Drži me u malim granicama iluzije
Tera me da živim život koji neću
U Pandorinoj kutiji koja crninom obiluje
I kao spaljen list, zabršavam u smeću.

Gubim se
Mlatim ruka i nogama, neznajući da plivam
U dubokom okeanu koji sve nemilosrdno guta
Druge davljenike beznadežno pitam
Da li samo toneš duž širokog puta?

Autor: Nikola Popadić

Fotografije: blogpot.com