07 nov GRAVITAS

Bilo je skoro biblijski, rekoše Mojre.

Prvo su manžetne pale. Sudari se srebro s hrastovinom, uz preglasni zvuk. Ostalo je sledilo; njegova miljena košulja, sveže oprana; očeva kravata boje nevena; čakšire gospodske, jer je on ipak bio istinski gospodin, telom i pojavom; cvet za damu, naklon za suseda, čvrsta ruka za prijatelje i slične potrebštine njegovoj slici i prilici.

Nastupi njegova nagost. Nije bio neko kome je to učestalo. Naprotiv, izgledao je nalik žrtvama višegodišnjeg boja između boginja Selene i Eride. I svetlost i krv bi obasuti, u krugovima i linijama, gore i dole; behu u ispijenom piću, preko lica kraljeva i kraljica, preko živih i minulih, i svetli i tamni (a ponegde istovremeno), kao reči koje su prošle pored svih njih nedavno.

On broji reči i činove. Gleda ih iz ugla sopstvenih uloga – dobar sin, pristojan brat, poslovni čovek, učenik, vernik Isusov, harmonikaš, mušterija…

…usamljeno dete, neljubljen muškarac, onaj koji gleda dok devojke trče kao opčinjene ka onima koji lažu i varaju i koriste…

Skarletnih udova, plakao je. Čak i takav, bio je lep.

Hteo je nešto, nikad sve. Sad, pred njim, leži sve koje nikad neće postati to nešto.

Nije bio sposoban da odmah legne. Prvo je prstima prelazio preko njihovih usana; njihove su bile glatke, na način na koji su suve stvari glatke, dok su njegove bile ispucale i krte. Trebalo mu je sat vremena da pogledom pređe prirodnu granicu ključne kosti, gde leži anatomia obscura. Krv i toplota su se ponašali na njemu zbunjiv način. Par je očigledno imao svoj svet i time, svoje zakone; menjali su svoju geografiju na tom krevetu, razdvajali i spajali su svoja četiri kontinenta onako kako su želeli; sa oblina padali su tihi vodopadi dok su na drugom kraju jezera bila nemirna, raskalašno se igrajući s svojim dragocenostima.

On, onakav, legao je između njih. Veliki crveni okean se podeli na dva dela, ujedinivši se opet, iznad njegovog stomaka. Tako pokriven, voleo ih je sve (njih iz ljubavi, njega iz prkosa) do poslednjeg traga toplote.

Ujutru, njihov miris je dovukao svetlost dana.

Bilo je skoro biblijski, rekoše Mojre, za stolom od crnog ćilibara, uz gorku kafu i jamb (duše stoje mesto tačaka).

“Bilo je, bilo je; došlo pa prošlo; baci kocku sestro, igrajmo ponovo.”

Autor: Marko Gilmor

Fotografija: deviantart.net