08 jun Grad je bio bezbedan

Koliko još oluja moram da preživim? Koliko još novosti moram da otćutim? Koliko dugo moram da se smejem u tvom prisustvu? Koliko još faza moram da prođem na putu do izlečenja od tebe?
Koliko još tih žena koje moram da istrpim? Koliko strepnje da ugostim? Koliko još pitanja na koje ne znam odgovor?
Moram… Ja znam da moram. Ti nikada nisi morao, sada ti je sve po volji. Samo tvojoj. Samo ti postojiš… Samo ti, oko tebe ništa. Pre tebe i posle tebe ništa. I niko.
Volela bih sutra kada se probudim da juče više ne postoji, da nikada nije ni postajalo, da nikada nisi ni bio deo toga. Dok kajanje i očaj plešu sa mnom u krug ja se plašim i senke tvoje u svojoj blizini. Sada najviše volim kada odlaziš, tako manje u meni postojiš.
Zašto sve nije bilo drugačije? Zašto sam zaslužila suptorno od onog što sam osećala? Zašto sam izgubila ono čemu sam se tako radovala? Zašto ne dolazi dan kada ću mirnog srca proći pored tebe?  Zašto su neke druge nastavile putem koji sam ja izabrala?

Ostalo mi je samo da se pitam. Naglas. Ti u sebi. Vidim to. Osećam to. Ponekad pomislim da si se i ti pokajao, da žališ za mnom. Ponekad se prevarim da pokušam da razumem. Ukradem tren od života pa te presečem ledenim pogledom, a ne znaš šta se sve skriva ispod njega. Udahnem dašak tvog vazduha pa te pustim u svoju dušu najviše što mogu ali samo na kratko, jer ne smeš biti tu.
Rešena da te ostavim za sva vremena, svima njima koji te neće čuvati kao ja. Izbor je bio odavno već napravljen. U rukama je samo praznina koja  polako ispunjava moje vreme i prostor. Ostalo je samo još da prebolim…
Tebi je ostalo mnogo više. Da živiš sa svim tim. Da dosanjaš. Da zagrliš sve one noći, sve suze moje, svu sreću našu i sve na svetu što sam pokušala da nazovem tvojim imenom, da zagrliš čvrsto i da daš njoj. Pa svakoj sledećoj. Sve su krive pre i posle mene. Neka se poraduju jer to je sve što imaš da im pružiš.
Grad je bio bezbedan jer u njemu više nije bilo tebe.

Autorka: Maja Maslarević

Fotografija: favim.com