05 jan Gospodin Inkognito i Lolita u martinkama

Ima ga u šaci
štrika raznobojnim svilenim koncima
oko njegovih rešetaka 
crta male ljude po hladnom kamenu ćelije
u svemu vidi igru
obmotala je jezik oko njegovog struka
i zategla tri mornarska čvora
njeno je
svako njegovo novo svitanje
ona veselo skakuće , krevelji se
šutira golubove martinkama
i urla na penzionere
neko bi pomislio da njen um vrišti
zapravo
njen um je zec zaglavljen u bodljikavoj žici
trza se i krvari
ali ne ispušta bilo kakav zvuk
neko bi pomislio da on koji je drži za ruku
tone sve više u sebe
ali on sebe nema
gleda golubove kako odleću daleko
od njenih podmuklih martinki
divi se tom prizoru
lakoći odlaženja
nema snage da skine trivijalni smešak
češe svoj potiljak
znoji se
izvinjava se slučajnim ljudima
za svaku scenu koju mala napravi
a ona
ona samo priča i priča
i šutira
on gleda okolo i kao da naslućuje
da se stvorio u sred nekog sna
ne seća se kako je počelo
a zasigurno nema tu moć da utiče na kraj
u ponoć
ona se sklupča kao mačka na njegovom krilu
prede
i ćuti
u tim trenucima
on može da namiriše malo sreće u vazduhu
i nežno
sasvim nežno
timari prstima
malo
usnulo čudovište.

Autor: Ivan Marinković

Fotografija: weheartit.com