07 jan Godspeed, blue friend!

Sunce je pročistilo horizont. Autoput je bio širok i prav. Jasmin je skenirala mapu krajičkom oka. Dvesta milja do najbližeg naseljenog mesta, još duplo do konačnog odredišta. Tišina je bila savršena. Stopala su uživala u mekim japankama umesto štikli. Sloboda kojom su zračile pustare razlivala je po njenom licu izraz beskrajnog zadovoljstva. Prašnjavi kaktusi nestajali su u retrovizoru.

*

Bila je sreda. Probudila se sa osećajem mučnine u stomaku. Mašinerija na pogon kapitalizma isisala je i poslednji atom snage iz njenog tela. Shvatila je da je vreme da ode negde daleko i razmisli o svemu. Nije više mogla da podnese grad.

Odluka je morala biti doneta što pre. Svako detaljnije planiranje uvećavalo je šanse kolebanju.

TV je oživeo:

– …vreme je da uzmete godišnji odmor!– ubeđivao je preplanuli muškarac sa koktelom u ruci – Vreme je da odete na… MORE! A ima li boljeg…

– More..– pomislila je čežnjivo dok su joj uši ispunjavali zvuci talasa sa velikog ekrana – Koliko je samo vremena prošlo…

*

Nakon nekoliko časova vožnje nazirali su se prvi znaci civilizacije. Dan je bio u zenitu i cesta se pušila od isparenja. Idilu pustara zamenili su živopisniji pejzaži. Zelena boja bivala je sve prisutnija. Sa izbledele table nije se mogao pročitati naziv gradića. Ali to i nije bilo bitno – Dok god su imali gorivo i nešto za osveženje – zaključila je Jasmin zamišljajući sebe kako uranja u slanu vodu nakon sunčanja na plaži – fluorescenti koktel sa suncobrančićem i slamkom ostao je na uglu velikog peškira…

*

Zaustavila se kod prve pumpe na koju je naišla. Aparati su bili stari, ali funkcionalni. Napunila je rezervoar. Još voda i hrana i mogla je da nastavi. Zvonce na vratima dalo je signal da je nova mušterija u radnji. Nezainteresovani prodavac se samo namrštio i obrnuo novine. Jasmin je zapahnula ustajalost i nemar. Unutrašnjost je podsećala na podrum. Police su bile gotovo prazne i osim nekoliko kesica čipsa i par čokoladica nije bilo ničeg drugog da se pazari. Na praznim mestima zvrjile su table sa natpisom NESTALO! Probrala je čips i čokoladice sa validnim rokom trajanja i uputila se ka kasi. Prodavac nije bio najsrećniji što ga je prekinula:

– Za benzin i ovo – rekla je mašući čipsom i čokoladicama.

– Stavi tu – pokazao je na mesto vrhom cipele.

– A znate li možda gde je najbliža…

– Prijatan dan – prodavac je ponovo dao do znanja da ne želi da vodi bilo kakav razgovor.

– Kreten – pomislila je Jasmin i izašla.

Moraće da potraži drugu radnju.Ta činjenica joj se nimalo nije dopadala.

*

Život prođe za čas, shvatila je Jasmin. Dok se osvrneš imaš četrdeset. A onda kreće preispitivanje. Shvataš da si zarad karijere sve bitne stvari ostavio po strani. Sam, sa puno gorčine, ispijaš jutarnju kafu pomešanu sa suzama. Pun ormar cipela i najnoviji telefon sa stotine poslovnih kontakata ne mogu popuniti praznine. A onda jednostavno presečeš i rešiš da sve ostaviš za sobom. I što si dalje od izvora nesreće sve više shvataš da je to najbolja stvar koju si ikada uradio. I zaboravila sam koliko volim more – mislila je napuštajući grad – Zaboravila sam koliko volim mnoge stvari…

*

Gradić kao da je bio utonuo u neku vrstu popodnevne letargije. Bilo je mirno kao na groblju. Prodavnice nisu radile. Kružila je skoro pola sata, ali bez sreće. Osim poneke životinje koja bi preprečila put u potrazi za hladom nije bilo drugih znakova aktivnosti.

Razmišljala je o vodi. Znala je da neće moći da nastavi sa putovanjem ako ne osigura neophodne zalihe. Pesimistični scenariji punili su joj glavu sve dok sa strane puta nije ugledala improvizovanu tezgu sa voćem i balonima vode. Ispustila je uzdah olakšanja.

*

Ispod saobraćajnog znaka sedeo je čovek sa sivim šeširom dugačkog oboda. Nogavice na ofucanim pantalonama bile su mu podvrnute do kolena ističići u prvi plan nabrekle vene i crne nokte na prstima. Gajbe sa jabukama bile su nesimetrično razmeštene ispred njega sa cenom ispisanom na parčetu papira koje samo što se nije odlepilo. Baloni vode bili su grupisani levo od gajbi. Na prvi pogled reklo bi se da voda nije bila baš najsvežija.

Čoveka prodaja očigledno nije puno zanimala jer mu je šešir bio navučen preko očiju rubom dodirujući slamku koja je visila iz levog ugla usana. Teško je disao i po svemu sudeći spavao. Jasmin je oklevala razmišljajući kako da započne razgovor. Iskustvo sa prethodnim prodavcem nije bilo najprijatnije.

– Kupuješ ili razgledaš?! – upitao je hrapavi glas ispod šešira – Ako kupuješ uzmi šta hoćeš i gubi se odavde. Ako razgledaš gubi se odmah!

– Uzela bih nešto vode i odlazim. Nema razloga da budete takvi – odgovorila je Jasmin, pomalo uznemirena neprijatnostima koje je doživljavala od ulaska u gradić.

– Pa onda uzmi i idi, šta buljiš više?!

– Da li je voda sveža?

– Da li je sveža?! – brecnuo se prodavac –Je l‘ ti to mene zajebavaš?! Misliš ako prodajem jabuke pored puta da sam glup?!

Poslednje što je Jasmin želela bila je rasprava. Odlučna da se što pre vrati na autoput i nastavi ka svojoj destinaciji uzela je jedan od balona i spustila novac u konzervu. Vodila se računicom da je bolje imati bilo šta nego ništa – do sledećeg naselja bi mogla biti u problemu.

*

Kada je metalni novac zaigrao u konzervi iza prodavca se začulo komešanje. Jasmin je tek tada zapazila veliku kartonsku kutiju sa pravougaonastim prorezom na vrhu. Kao kasica prasica za džinovski novac. Kutija je počela da se mrda kao da je iznenada oživela, a iznutra se čulo pi, pi, pi, pi…! Prodavac je ispustio glasan zvuk negodovanja povlačeći obod šešira na gore. Orlovski nos štrčao je sa bubuljičavog, neobrijanog lica. Zelene oči streljale su Jasmin:

– Eto šta si uradila. Uznemirila si mi piliće. Lepo sam ti rekao da ideš.

– Piliće?! – Jasmin je osetila nalet empatije – Pa zašto ih ne pustite napolje, pobogu? Ugušiće se u toj kutiji.

– Ugušiti?! Pa šta i ako se uguše. Koga briga za to? To su samo glupi pilići!

Komešanje se pojačalo i iz kutije se zatim začulo mumlanje koje je tren kasnije preraslo u jedno prigušeno UPOMOĆ!

Jasmin isprva nije bila sigurna da je zaista čula ono što joj se u trenutku učinilo, ali poziv u pomoć se ponovio još jednom, a zatim još jednom.

Oblile su je graške znoja.

– Otvorite kutiju brzo – rekla je – Hoću da vidim šta je unutra – delovala je bez straha, ali i bez strategije.

– Ne bi trebalo da zabadaš nos u tuđa posla – mirno je odgovorio prodavac –Koliko puta treba da ti kažem da se izgubiš?!

– Upomoć! – čulo se opet samo dosta glasnije od svih prethodnih puta.

Sada je bila sigurna da je glas dolazio iz kutije i da je bio dečiji.

Zaobišla je prodavca hitrim koracima i prevrnula kutiju. Istog momenta ispustila je balon i uhvatila se za glavu ne verujući u ono što vidi.

Devojčica vezana konopcima, sa maramom preko usta, ležala je u gomili pilića. Bila je bosa, u žutoj, pocepanoj haljini. Lice joj je bilo prljavo od zemlje, a udovi modri na mestima gde ih je stezao konopac.

– Šta se ovde dešava?! – uzviknula je Jasmin – Srećo, jesi li dobro? Zvaću policiju!

– Nećeš ti zvati nikoga – odgovorio je prodavac i polako se podigao – Uostalom, da li ti ova rupa liči na mesto u kom policajci revnosno obavljaju svoj posao? Šerifova kancelarija je kilometrima daleko – napravio je nekoliko koraka u njihovom pravcu.

– Ne prilazite mi. Upomoć!

– Što se mene tiče možeš se drati do sutra. Niko ti ovde neće pomoći, a veruj mi da bi ti bilo bolje da odmah odeš odavde ili ćeš…

– Ili ću šta?! Ili ćete me vezati kao što ste vezali i nju?! Ili ćete me prebiti?! Šta će biti od svega toga?!

– Ne razumeš u šta se uplićeš. Idi dok nisi napravila glupost.

– Oooo, otići ću ja – Jasmin je polako postajala histerična – Ali sa njom – oslobodila je devojčicu izagrlila je – Jesi li dobro? – devojčica je klimnula glavom – Vodim je odavde.

– Devojčica ostaje – rekao je prodavac i izvukao dugački nož iz pojasa – a ti nastavi kuda si naumila.

– Ne. Ona ide sa mnom. Upomoć!

– Kažem ti džaba vičeš. Niko neće izaći da ti pomogne.

– Vi ste ludi. Poremećeni – krenula je sa devojčicom unazad – Kako ste mogli da uradite ovako nešto?

– Zato što je zaslužila. Zato što je rođenoj majci rekla da je kokoška. E sad, ako je mama kokoška, onda je ona pile. A pile treba da bude sa ostalim pilićima, zar ne? Ako je mama kokoška, onda je ćerka pile. Logično, zar ne?!

– Šta pričate to?! To nema nikakvog smisla! Ne možete deci da radite takve stvari.

– Je li? A deca mogu da rade šta hoće sa svojim roditeljima. Mogu da prave od njih šta im se prohte?! Šta mislite kako je sad njenoj majci? A?! Šta mislite kako je meni? Sve je uništeno. A ona ju je rodila, odgajala i pazila sve ove godine, pokušavajući da joj pruži najbolji mogući život. Ali ne. To nije dovoljno. Prva ozbiljnija zabrana i njena majka je kokoška. Zamislite se u istoj situaciji! Zamislite kako bi Vama bilo. I to zato što nije htela da je pusti na more sa onom malom seljačinom. Samo da ga dohvatim…

– To nije nikakvo opravdanje. Zbog jedne male uvrede. Zaista ne razumem. Pustite nas da prođemo – devojčica je sve vreme bila pripijena uz nju i nije progovarala. Sada se pustila i premestila Jasmin iza leđa jako joj stežući ruku.

– Znam da ne razumeš – uzdahnuo je prodavac – A i kako bi… Tako nešto je teško razumeti, a još teže objasniti. Uradila je to svojoj majci, uradiće i drugima. Ona to ne može kontrolisati. Zato ne mogu da je pustim!– uzviknuo je prodavac i zamahnuo nožem sa namerom da poseče Jasmin po licu.

Adrenalin je u potpunosti preuzeo kontrolu nad njenom motorikom. Vešto se izmakla i odgurnula ga u stranu. Udarivši glavom u kamen prodavac je ispustio nož, ostajući da kleči i zapomaže.

Spustile su se do automobila trčećim korakom ibrzo se našle na cesti koja je vodila na autoput.

– Jesi li dobro – upitala je Jasmin devojčicu. Ova je potvrdno klimnula glavom – Šta se, dođavola, dešavalo gore?

– Mama nije htela da me pusti na more – progovorila je po prvi put kroz suze – a ja sam joj u besu rekla da je kokoška. Tata se onda naljutio i smestio me u kutiju sa pilićima.

– Bože blagi! Koliko si dugo bila tamo?

– Ovo je treći dan. Vi ste prvi koji ste naišli. Hoćete li me odvesti na more? To je sve što želim. To je sve što sam oduvek želela.

– Hoću, odvešću te. Obećavam. Ali prvo moramo da obavestimo policiju. Ja nemam telefon kod sebe, ali ćemo stati na najbližoj pumpi da se sredimo.

– Ali ja hoću sa Vama na more. Neću u policiju.

– U redu. Samo da nađemo najbližu pumpu.

– Nećuuuuuuu! – ispustila je neljudski krik devojčica – Idemo na more! A kada stignemo tamo ću da se igram sa delfinima. Delfini su moje omiljene životinje. Oni se uvek smeju. Ovako – razvukla je usta kažiprstima pokazujući zube. Jasmin je uzvratila blagim osmehom – Oni imaju lep osmeh baš tako kao i Vi, gospođice. I pametni su i lepi isto kao i Vi. I kada bi mene napala velika bela ajkula delfini bi me sigurno spasili. Isto kao što ste me Vi malopre spasili. Vi ste moj omiljeni delfin od sada – zaključila je sa ushićenjem.

– Shvatiću to kao kompliment – odgovorila je Jasmin još uvek razmišljajući šta da radi.

– To i jeste kompliment, gospođice. Svi vole delfine…

Pogledala je u devojčicu.

Iz nekog nepoznatog razloga osetila je blagi napad smeha koji se postepeno pojačavao. Da li zbog malopređašnjeg pretrpljenog stresa ili zbog toga što se posle toliko vremena osetila lepo učinivši nešto humano, Jasmin nije mogla da stane.

Ispočetka je ha, ha, ha,  blago prešlo u he, he, he. Osetila je da joj se koža polako zateže i da joj se vilica izdužuje i menja. Najednom kao da je imala duplo više zuba. Glava joj je otežala, a ruke se iznenada skratile pretvarajući se u nešto trouglasto.

Ali bez obzira na to što se dešavalo smeh nije prestajao pa je he, he, he,  još neprimetnije, prešlo u ke, ke, ke, ke, ke…

I dok je odometar otkucavao kilometre, naišla je i prva pumpa. Ali nisu se zaustavile. Perajem je ubacila u petu brzinu i stisnula gas. Sada su već žurile da što pre stignu do obale i slane vode. Sada je već bilo pitanje života i smrti.  Devojčica i veliki plavi delfin…

Autor: Nemanja Danilović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Godspeed, blue friend“ posebno je pohvaljena na konkursu „Promena“).