17 feb Glad

Kada se drveni plug konačno slomio, posle nekoliko uzaludnih pokušaja da se napravi brazda, Tristan je pao na kolena i zaplakao. Treću godinu zaredom žetva je bila izgubljena. Poplave su uništile i izjalovile sve. Zemlja je postala slana, tvrda i neplodna. Glad je harala. Smrt je harala.

– Zašto?! – pitao se pogleda uprtog u nebo – Zašto nas tako kažnjavaš? Mnogo veće grehe si nam opraštao. Blagoslovi nas i sad. Imaj milosti makar za najmlađe.

Pomislio je na ženu i dva sina koji su ga čekali kući. Kako će se vratiti i objasniti im da hrane više neće biti? Kako, kada zna da su sve istrošili?! Sve što su imali.

Mazga je zanjištala i sručila se na zemlju. Oči su počele da joj kolutaju, a crvena pena da izlazi iz usta. Životinje su mahom crkavale. Domaće je ubijalo trulo,  zaraženo seno, a one koje bi pobegle u divljinu sačekalo bi besnilo. Širilo se velikom brzinom…

Tristan je klečao nasred polja pritisnut sivilom i golim brdima. Iznad njegove glave kružilo je jato vrana.

Proklete ptičurine – pomislio je – Njima nikad ništa ne fali.

Uzeo je grumen zemlje u ruke i uzviknuo u agoniji:

 – Molim te, Bože! Ne napuštaj me!!!

– Od Njega nema vajde ovog puta – čuo se glas iza Tristana. Suvonjavi, sedi čovek sedeo je na odvaljenoj grani i oštrio vrh motke – Prepušteni smo sami sebi. Uvek smo i bili. Samo ljudi nisu dovoljno hrabri da priznaju.

Tristan se okrenuo i odgovorio:

– Ne znam ko si, ali znam da tvoje bogohulne reči neće doneti ništa bolje.

– A tvoje uzaludne molitve hoće? Zar je toliko slepih i obmanutih na ovom svetu?

– Po načinu na koji pričaš vidim da si čovek pun srdžbe, stranče?!

– Semjuel Rejd, drago mi je – podigao je ruku u znak pozdrava – Nisam ja ni najmanje srdit. Samo govorim onako kako jeste.

 – E, pa, ja ne verujem tvojim rečma – odgovorio je Tristan – Ja verujem da postoji način. Način koji samo On zna…

– Postoji. Naravno da postoji – glasno se nasmejao Rejd – Samo ne znam koliko će se tebi svideti. I da se odmah razumemo – ne podrazumeva nikakvo više biće.

– Ti si bogohulnik! Ne plašiš se ničega. Ne veruješ ni u šta. Imaš li ženu i decu?

– Imam li ženu i decu?! Kakve to veze ima sa bilo čim? A i da imam, šta bih sada radio sa njima? Gledao ih kako umiru na mojim rukama od gladi. Je li to lepota ovog života koji nam je tako srdačno obećan?!

– Ne govori – uhvatio se Tristan za glavu – Ako tako budeš nastavio biće samo gore.

– Ne može biti gore od ovoga, kako ne vidiš?! Moramo se prilagoditi. Moramo preživeti. A to zahteva velike promene. Meni je, iskreno, više bilo muka da jedem govna i otpatke i gledam druge ljude kako umiru od mesa zaraženih životinja. Ali više ni toga više neće biti. Ostali smo samo mi. Zar ne shvataš?! Ostalo je samo ono najkvalitetnije. Najotpornije i najbolje.

– Tebe su, Rejde, zaposele nečastive sile. Prekrsti se i pomoli dok nije kasno.

– Može biti da ih ti zoveš nečastivim silama, ali ja bi pre rekao da je to glad. Čista, iskrena, životinjska glad. Nekoliko nedelja sam bio u neizdrživoj agoniji. Mislio sam da ću umreti. I baš kada sam bio na ivici osetio sam da se nešto u meni menjalo. Bilo je drugačije i neobično, ali sam na kraju morao da popustim. A onda sam shvatio da je to, u stvari, od početka bilo u meni. Da je u svima nama. Oni koji me prate znaju o čemu govorim. I siti su. Sitiji nego što su ikada bili. Želim to da podelim sa tobom.

– Beži od mene, Rejde! – povikao je Tristan.

– Hahaha!!! Nema razloga da se plašiš. Kad se budeš prepustio, razumećeš. Drugi su razumeli…

Nekoliko ljudi se pojavilo na proplanku kad su čuli Rejdov zvižduk. Bili su bledi u licu, pocepanih prnja sa crvenim flekama po sebi. Smrdeli su na mokraću, buđ i izmet.

– Vidiš?! Ništa im ne fali. Zdravi su, pravi i puni snage. Hahaha!

– Znači glasine su istinite? Đavo je posalo demone među nas i oni sada jedu sinove Božije?

– Đavo-Bog, Bog-Đavo… Zašto kod tebe sve mora da bude tako crno-belo? Ne postoji ni Bog ni onaj drugi. Sve je to čovek. Uvek je bio samo čovek i uvek će i biti. I jedino će čovek ostati. Zar ne vidiš da dolazi novo doba? Zar ne vidiš da smo sami sebi sudbina? Trebaš nam. Trebaš nam, a i mi trebamo tebi. Više nego što možeš da zamisliš. Pridruži nam se. Odvedi nas do svoje kuće. Do svih grobova za koje znaš.

– Ti si lud!!! Zar misliš da bih mogao da uradim tako nešto?

– Mnogi od nas ovde su to uradili. Sa moje tačke gledišta mislim da nemaš puno izbora. Pre ili kasnije će se dogoditi ono što je neizbežno. Zar nisi gladan? Koliko ćeš još moći da izdržiš? Kaži mi?

– Nikada! Nikada! – prodrao se Tristan i potrčao preko poljane.

Pratili su ga kao čopor gladnih vukova. Teško je disao i osećao je kako ga snaga izdaje. Molio se da uspe. Molio se za brze noge. Nije prošlo puno vremena kad je ugledao svoju kuću. Meri je bila ispred.

– Šta se dešava? – upitala je uplašeno kada je stigao do samog trema.

– Brzo unutra! Brzo!!

Ušli su u kuću. Deca su se igrala oko ognjišta. Bila su vesela uprkos stanju koje je vladalo.

– Šta se dešava? – ponovo je upitala Meri.

– Sve će biti u redu, Meri. Sve će proći – teško je disao.

–Tristane, šta ti je? Šta se desilo napolju?

– Meri, nisam uspeo. Žao mi je. Nisam uspeo. Bog nas je sve prokleo. Pakao! Pakao na zemlji.

– Smiri se. Kakav pakao? O čemu pričaš?

– Semjuel Rejd! Semjuel Rejd i njegova čudovišta dolaze!!

S polja se začula dreka i vika. Pogledali su kroz prozor. Bilo ih je preko dvadeset. Semjuel Rejd se drao:

– Ovo ti je poslednja prilika. Pridruži nam se. Potrebni su nam jaki ljudi kao ti.

– Zašto? Da bi lakše mogli da ubijate?! Je li to način na koji se ponašaju sinovi Božiji? Jesu li to dela njihovih ruku?

– Nećemo se raspravljati. Koji je tvoj konačan odgovor?

– Moj odgovor je da ćeš goreti u paklu!

– U redu. Ali načekaćeš se. Ljudi, služite se! – povikao je Rejd i još jednom razuzdao svoj čopor.

– Čekajte! Stanite! – prodrala se Meri i izletela napolje.

Rejd je podigao ruku i uzviknuo:

– Mir! Ti? – obratio se Meri – Šta ti tražiš unutra?

– Ovo je moja kuća – odgovorila je Meri.

– Zar se nismo dogovorili da će svako pojedinačno pričati sa članovima svojih porodica o ovome?

– O čemu se ovde radi? – izleteo je Tristan ispred kuće – Ti znaš ovog demona, Meri?

Ona je ćutala.

– Zašto mu ne odgovoriš? – upitao je Rejd – Ne treba da se stidiš. Niko od nas ne treba da se stidi. Evo pogledaj ove ljude. Niko od njih se ne stidi, je li tako?! Zašto da se stidimo kada smo konačno spoznali istinu. Kada smo spoznali sami sebe!

– O čemu on to priča, Meri? – upitao je drhtavim glasom Tristan – Reci mi da nemaš ništa sa ovim nakazama!

– Reci mu, Meri! Hajde, reci mu – drao se Rejd – Pitaj ga koliko je hrane doneo u kuću u poslednjih nekoliko meseci. Pitaj ga da li zna koliko ste se ti i tvoja deca patili dok vas lično ja nisam nahranio?

Meri je stajala ukopana. Usne su joj drhtale.

– Ja… – izustila je i zastala.

– Meri, nisi valjda? – upitao je Tristan.

– Ja… Nisam imala izbora, Tristane… Bili smo mnogo gladni.

– Zar misliš da je meni bilo lako?! – uzvratio je Tristan pun očaja – Zar misliš da nisam bio na ivici?! Ali ne tako, Meri… Nikada tako…

– Žao mi je. Morala sam. Deca bi umrla.

– Deca?! I njima ste dali? Jadnici mali… Oni još nisu ni svesni šta su uradili, zar ne? Ali kako si…

– Džejn me je odvela. Rekla je da se deli hrana za džabe. Nisam imala izbora…

– Kao što ga ni ti nemaš, Tristane – drao se Rejd – Ako i dalje želiš da živiš, naravno.

– Šta će biti sa nama, Meri? – upitao ju je Tristan blagim tonom – Ješćemo jedni druge dok se ne istrebimo? Dok ne budemo počeli da jedemo svoju decu. Ko ti garantuje da sutra i tebe neće rastrgnuti? Njih?! – pokazao je rukom na dvojicu sinova u kući.

– A šta da radim, Tristane? Šta da radim, reci mi! – eksplodirala je od besa – Da sedim sa tobom i molim se Bogu svaki dan? Je li to rešenje? Zaklali smo svoje poslednje životinje samo da bi sve ovo prestalo i ništa. Kolena sam poderala koliko smo samo molitvi izgovorili. Ali opet se ništa nije dogodilo. I dalje sam bila gladna. Deca su i dalje bila gladna. Ko će da ih nahrani? Zemlja više ne rađa, životinje su pocrkale… Vidiš li neko rešenje, osim bezuspešnih molitvi, pošto ga ja ne vidim?! Reci mi!

Tristan je pognuo glavu i uzdahnuo.

– I šta sada, Meri?

– Ne znam za tebe, ali ja idem sa njima i vodim decu sa sobom.

– Da li je takav život vredan življenja, Meri, ili je to samo prividna smrt?! Razmisli kakva je kazna za takve postupke?!

– Dosta mi je više tvojih priča, Tristane. Ne želim da umrem i ne verujem da ću imati priliku za još jedan život nakon ovog. Naročito ne tamo negde u nekom izmišljenom Raju.

– Poslušaj je! – jedva je dočekao da se ubaci Rejd – Iz nje govori razum. Pridruži nam se.

Tristan je stajao još nekoliko trenutaka ukopan u mestu i razmišljao, a zatim se tiho obratio Meri:

 – Vodi računa o deci. Volim te – i potrčao koliko ga noge nose.

Rejd je dao znak i potera se nastavila. Meri je pustila suzu i procedila kroz zube:

 – Volim i ja tebe – a zatim povikala – Uhvatite kučkinog sina…

Autor: Nemanja Danilović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Glad“ izdvojena je na konkursu „Promena“).