13 feb Gde živi usmena književnost danas?

Znam, mnogi će se nasmejati. Naročito oni koji me poznaju. Oni koji znaju da nisam puno marila za narodnu književnost na fakultetu. Nekako me zbunjivalo da čitam, čitam i čitam i na kraju ne znam ni gde sam šta pročitala. Sve mi je bilo isto.

Te formule ( to je ono kad se u pedeset različitih pesama ponavljaju isti stihovi) koje bi narodni pevač pozajmljivao kad god se zakoči inspiracija. Lepo čovek malo preturi po svom sećanju (kao po gomili čarapa, pa i nema veze ako nisu dve potpuno iste, važno da su obe bele), pa uklopi nekako u to što je hteo da kaže. I onda se računa kao da je njegovo. Šta ima veze? Pa to je hteo da kaže.

A i ja, što se dovraga bunim? Ja sam stalno razmišljala da nešto ukradem od Kiša, nego znam da bismo se posle posvađali.

I te bajke. To večito „bilo jednom negde i davno“. Dobro, bre, daj da jednom čujem nešto što je bilo ovde i ne tako davno. I što je imalo srećan kraj.

Nerviralo me sve to.

On otpeva, hvala mu, ali onda narod tera dalje. Više se i ne računaš. Odradio si svoje. Dobio čak i aplauz. Sad svako malo svog da doda. Pa kako ispadne. Autorska prava? Pobogu, kome je do toga.

Izluđivalo me sve to.

Pitala sam se koja je svrha.

Naučiću tu teoriju, u redu. Ali da čitam sve te hvalospeve Marku Kraljeviću, mitomanske optužbe i zahvalnice!

Ubeđivali me da umetnost, svaka, pa čak i to nešto, bože me prosti, što se zove narodna umetnost, ima nečeg univerzalno, svevremenog. To im je, valjda, značilo da i u 2214 čovek može da se prepozna u tome. Živi ta umetnost u svakom vremenu.

Šizela sam. Onako kako to umeju samo žene!

A onda sam shvatila.

O, da, živi i te kako narodna umetnost!

Da se razumemo, nisam ja previše pametna, pa sam to skontala.

Nego jedan dan, vidi čuda, uključim tv.

Pomislim – pokvario se daljinski.

Opet je onaj moj ludi brat vrteo kanale, pa zaspao, daljinski ispao i zbogom najveća blagodeti ljudska(upravljanju sa daljine da ne moraš da umaraš klonulo telo i umorne noge tvoje).

Nije. Radi.

Ali sve isto.

Na svakom kanalu (ili pravilnije „u kanalu; u kanalu tv-a) isti program.

Pomislim onda da je pokvaren ton.

Smenjuju se lica, ali pričaju potpuno isto.

Garantovano je tonac nešto zabrljao. Ili kamerman. Nemam pojma ko već to posle namešta.

Ma, nije ni to. Program ide uživo. U živo meso te pogodi. U živog tebe. Tako da posle ne znaš ni da li ti je baš bilo najbolje tako živom. A ako pretekneš, što bi stari rekli (i dobro im je to, kad nešto pretekne, znači da se nešto i izgubilo; dobro je to, ispravno; čovek pretiče i pretače se; kakav oblik dobije od tog silnog pre-takanja, bolje da nikad nisam saznala)… Uglavnom, ja sam pretekla i u tom preticanju i rvanju sa tv programom setim se da su uskoro izbori.

A to je!

I onda sve shvatim.

Eto ti gdeživi narodna književnost.

Političari su sve to usvojili. Džabe meni što sam dobila 9 na tom ispitu, kad oni mogu udžbenik da napišu o tome. Svi se koriste istim formulama. Jedan čuje od drugog, pa prepričava, malo doda nečeg svojeg, malo metafora, hiperbola, igre rečima (i to vrlo superiorno)… Bajke pričaju izvanredno. Danas bi braća Grim bila na neodređeno u Skupštini. Zanavek! Spomenik bi im podigli pred Skupštinom umesto ona dva konja što jašu ona dva čoveka. I ne znam da li ste znali – ta se oda čovečanstvu zove „Igrali se konji vrani“ (ej, pazi „konji vrani“, baš kao u narodnoj pesmi). Aha! Igrali se, pa se zaigrali. A onom jadnom čoveku stradala kičma od tog igranja.

A baš kao i narodnom pevaču, onom izvornom, narod sudi. Ako on ne propeva pesmu kojom si ga opojao (ali vešto, da ne razume baš sve što si hteo da mu kažeš), propade ti tvoja umetnost. Mora narod ipak da da završnu reč.

Idi, begaj (koliko te noge nose!)! Demokratija.

Kleptokratija.

Sve je naše. Sve je narodno.

Sluša narod i ne veruje. Šta je Marko Kraljević za sve ove ovekovečioce fiktivne sadašnjice!

Kakav Šarac i kupa vina, kad je tu šampanjac i oni automobilčići sa tamnim staklima. Vidiš, a ne vide te. Pisac iz senke. Nema toga što ima Holivud, a da mi nemamo. Pokrali nas. Pokupili nam sve ideje.

I tako…

Sad mi bude žao što nisam malo više volela tu narodnu književnost. Mislim, tu izvornu.

Ipak u njoj ima ideala nekakvih. Pravih. Možda malo i idealizovanih, ali šta mari, ako svi drže do obraza. Marko se pojede živ. Znate ono „kuku mene za boga miloga, đe pogubi od sebe boljega“.

Nema toga u ovim narodnim mudrovanjima. Nije danas važno kakav si čovek, nego kakvu priču pričaš.

Priča uvek živi.

I da se razumemo. Ja pripadam onom soju, „s onu stranu uma“ što veruje u priče. Ali samo one o veličini ljudskog postojanja. Ne volim prazno, osim kod Pope.

A narod sluša li sluša ove nove stvaraoce narodne umetnosti, formulisanja i manevrisanja, manipulisanja i zavođenja masa rečima.

Sluša taj opojani narod, pa iznova i iznova prepričava, sluša, prenosi, malo izmeni te pričice i veruje ili ne veruje u njih…

Autorka: Marija Čalić

Fotografije:6yka.com, favim.com