16 mar Gde smo?

Nekad nije potrebno da nekog poznajemo da bi nas njegova bol zabolela. Život može da nas ošamari preko televizije, preko filma ili muzike. Najviše boli šamar u kom nema života. Disanja. Kao što nas najviše bole svetovi koji se u jednom trenutku jednostavno ugase. I nastave da postoje samo u perfektu. “On je nekad postojao.”

Pitanja koja se gomilaju na kraju uvek udare čelom u besmisao. Samo staneš i prestaneš da misliš.

Žmu i ja smo prošle nedelje dugo razgovarali o odgovornosti koju svaki čovek nosi kao čovek, kao ljudsko biće, kao roditelj, kao radnik. Sve se u tom razgovoru svelo na neophodnost da se život shvati ozbiljno, da se naš svet shvati ozbiljno, a da mi to ne budemo.

Da odgovorno radimo, a da nam duša i lice budu nasmejani.

Kojom se to magijom izvodi u ovoj zemlji na ovoj planeti?

Možda nam je potrebna istrajnost. I definitivno mora postojati neki izvor pozitivne energije u nama samima. Neko mesto sa kog će životna radost da nas čini živima, a ne kiseonik ili vesti u dnevnoj štampi. Mora da postoji i neka magična formula koja će da kaže: ovo ne možeš da promeniš, nemoj da se ždereš zbog toga. Diši.

Čudno je koliko smo sazdani od nelogičnosti. U večitoj trci, a bojimo se svog kraja. U večitoj žalosti zbog prolaznosti, a ne činimo ništa zbog čega bi nas zapamtili. Želimo velike, a činimo male stvari.

Na primer, poezija. Ili taj roman koji pišem već tri godine. Ovog vikenda sam mogla da napišem bar dve stranice. Ali ne. Ja sam:

– oprala tri veš mašine

– 17 puta oprala sudove

– usisala jednom

– obrisala prašinu dvaput

– namestila krevet ujutro

– razmestila ga uveče

– zalila cveće

– nahranila ribice u akvarijumu

– izbacila smeće

– pogledala tri filma

Posetila sam prijatelje, bila sa porodicom – ali moj um je bio statičan.

Ne znam  šta sam mislila. Urediti radni prostor da bi se uredio um ili urediti um da bi se uredio radni prostor? Pitanje staro poput kokoška – jaje – zagonetke.

Nekad sam pisala bez zadrške. To je bilo otključavanje moje slobode i zaključavanje svega ostalog. Elif je rekla: “Pisanje je jedino što ima smisao”.

Potvrdila sam i odmah se uključio alarm u glavi: “A šta kad ostaneš bez tog smisla?”

Pesnik me je opomenuo da izađem iz svoje hermetičnosti i da odmrsim zamršene metafore u svojoj poeziji. Nije bilo lako izdržati njegov prekor kada je saznao da poeziju nisam pisala godinama.

“No misery no poetry” pravilo. U finoj zamešanosti sa mojom lenjošću.

I onda se desi neka velika stvar. (Neka velika stvar – tako zovem sve nesreće koje nam uskoče kroz prozor.) Nešto što me celom svojom tugom obuzme. Nešto što me opomene u kakvom svetu živim. I koliko lako može da nas nema. Našom ili tuđom greškom. Našom ili tuđom neodgovornošću. Našom ili tuđom lenjošću. Kako lako može da nas nestane.

Ponekad pomislim da je naša lenjost možda i navikavanje na taj nestanak. Postepeno umiranje i ušuškavanje u to – šta – god – uradili – neće – nas – biti – bezumlje. A ponekad zaiskri nešto u meni, pa se dosetim: mora da postoji u nama neko zrno čuda koje nismo zalili. Mora da postoji neki razlog zašto smo se rodili. Sigurno sanjamo i moramo se probuditi. U svakom od nas je život, samo moramo naučiti da živimo.

(Disanje pred televizorom se ne računa).

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com