12 sep Fotografija

Na toj fotografiji jedva imamo 23 godine. 46 ako se saberu. 46 godina i 3 meseca. Plus 6 godina i 3 meseca – toliko je stara fotografija. To je ukupno 52 i po godine. Pola veka sa kusurom.

Pola veka njegovih širokih farmerica. Pola veka mog tankog struka. Pola veka njegove lažno namrgođene face. I pola veka mog blago izdresiranog osmeha.

Jer: na toj fotografiji je pet naših zajedničkih godina, njegovo jednomesečno odsustvo, moj položen ispit. Tu je i ispit koji sam pala. Tri, četiri zrnca ljubomore. Čitava brda nedostajanja. I dvodnevna vežba da se sve to ne pokaže. Da se odigra kuuuul.

Jer: da, baš smo bili klinci. Da, važno je bilo da budeš faca. Da, on nije smeo da zna da mi fali. Da, ja nisam smela da znam da mu falim. Da, budale.

Okej. Ne treba više da gledam stare fotografije.

Dođem samoj sebi kao neki predak. Znam tu osobu, ali je i ne znam.

Trepnem: i tu sam, na platou ispred klupica u Studenjaku. Samo što smo popili kafu. Jedva da smo se dodirnuli. Mislim da smo se samo jednom poljubili.

I sad: njegovi prsti dodiruju moje drhtanje. Fotoaparat škljoca. Sa škljocanjem preskače ono nešto ispod grudne kosti.

To ne traje dugo. Odvajamo se sa prividnom lakoćom. Jer smo toliko kul. Jer smo toliko glupi.

Da sam znala tada, ne bih ga pustila. I više bih se smejala. I popila bih pivo umesto kafe. Grlila bih ga dok se ne zalepim za njegovu kožu. Ne bi mi bilo važno da budem u pravu. I da budem kul ortakinja/devojka. Ne bih se trudila da uvlačim stomak koji nemam. I ne bih se stalno nešto ubeđivala da treba da smršam.

– Mi nismo tad znali koliko smo lepi.

Nismo. Ne znam da li i sad znamo koliko sad to jesmo.

Okej. Treba češće da gledam stare fotografije.

Dođem samoj sebi kao neki predak. Pa se setim: ne treba da trčimo u susret nekom drugom sebi. Kad smo tu sada.

Savršeni.

Autorka: Srbijanka Stanković