FOTOGRAF

 

”Fotografija prikriva pogled za površinu stvari, i tako, obično, zamagljuje njihovu skrivenu suštinu koja se samo kao treperenje svetlosti i senki probija kroz njihovu fizionomiju. To ne mogu da ulove ni najpreciznija sočiva. Tu se mora pipkati već pomoću osećanja…”

Iz knjige ”Razgovori sa Kafkom”, Gustava Janouh

..Ali sa njegovim nije tako. Prosuo je sebe po slikama kao posle naporonog dana na fotelju. Gledajući ga takvog, vidim svaku njegovu tugu. Sreću u sjaju tih fotosećanja. Moć u nestvarnosti zabeleženog trenutka. Odiše svako njegovo malo delo veličinom poznatih kradljivaca trena ili još kraće stvarnosti. On ne mari za tuđe korake oko sebe, tu su samo da mu popune prazno mesto i vreme između dva kadra koji su čitavi svetovi u njegovom svetu. Bezbroj je svetova u njemu. Najpoznatijih i nepostojećih za mene. Sa puno boja. Sa premalo mesta. Iako sam mnogo puta ostajala bez daha u brzini da sagledam svaki detalj koji me juri, od mene same pa do kraja svakog mesta na kojem sam, snagom najjačih vetrova on je uneo svež dah pogleda koje od svojih, iza očiju, nisam videla. Uvodi me sigurno u spektar svetlosti koji se krije na poleđini fotografije i pušta me da sama pravim prave korake, dok hodam po njoj, očima do sledeće priče, i tako dok se ne istopim i stopim sa tim. Ostaju tako urezane i svuda oko mene, a opet nimalo slične. Nemaju kraj ni početak, oduvek su u njemu. Težak je zbog njih, taman toliko da ne postane pretežak.

Fotografije njegovih prstiju su sve ono što sam propustila dok sam sklopila oči i odmah ih otvorila. Te moje ukradene sekunde, on je odbranio, vratio, sačuvao. Produžio ih je, daleko, u zauvek.

Autorka: Tatjana Makić

Fotografije: favim.com

Nema komentara

Ostavi komentar