09 mar FILIP KOSTESKI: KAKO SE MENJA SVET

Filip Kosteski je ime za svestranost.  Filip je diplomirani arhitekta, slikar i višestruko nagrađivan umetnik. Za svoja prva sećanja kaže da uključuju crtanje, pravljenje sopstvenih igračaka i igranje sa prostorom u svakom smislu. Blacksheep vam otkriva kako se slika život, zašto su arhitektura i slikarstvo slični i kako svet izgleda kada se gleda kroz mikroskop.

Da li si ti odabrao slikanje ili je slikanje odabralo tebe?

Mislim da sam ja odabrao slikanje, zato što uvek biram to što mi se sviđa i zato što sam oduvek gajio afinitete prema tome. Moja prva sećanja su vezana za crtanje. Moji nisu imali mogućnosti da mi kupuju te neke materijale kad sam bio mali, pa sam se uvek snalazio – nađem na primer neki flomaster, pa ga sakrijem u kući da mi ga brat ne uzme, i onda šaram nešto. Druga deca su imala igračke, a ja sam uvek više voleo olovku i svesku. Posebno zadovoljstvo je bilo kada bih naišao na neki flomaster.

Sećaš se šta si prvo nacrtao u životu?

Sećam se, to je bilo u obdaništu. Mislim da sam imao 4 godine. Sva deca su mala ispred sebe papir i bojice. Prvi put u životu da sam video bojice – to mi je jedno od prvih sećanja: druga deca crtaju kućice, dečicu, nešto što liči na crteže, a ja uzimam zelenu bojicu i šaram – apstrakcija neka, pa slovo E (već sam znao da pišem), pa apstrakcija neka, pa automobil, tako nešto. Vaspitačica ocenjuje radove i sad svi dobijaju ocene: petica, petica, petica, jedino ja dvojku dobijem! Zbog toga sam, sve dok nisam pošao u školu, mislio da ne znam da crtam. Na prvom času likovnog u prvom razredu moj rad je bio najbolji u odeljenju i tu sam video da sam napredovao, a da nisam ništa posebno radio, da jednostavno posedujem taj talenat.

Urban collapse

Kako se najbolje spoznaje svet: očima, četkicom ili kroz objektiv fotoaparata?

Mislim da je fotografija najbolji način da spoznaš svet, zato što možeš mnogo fotografija da napraviš za kratko vreme, koje kasnije možeš da pretočiš u neku umetničku sliku. Tačno znam trenutak kad sam se zaljubio u fotografiju: bio sam u Americi, radio sam u trećoj smeni,čistio ulicu. Bila je zora, neka čudna zora. U životu to nikad nisam video! Celo nebo je bilo obasjano svetlom, onom narandžastom bojom, a samo je jedan deo neba bio u drugoj boji, tirkiznoj. I svi smo stali, kao hipnotisani, kao da smo u nekom drugom svetu. Tad sam prvi put pomislio: “Da imam sad fotoaparat da snimim ovo!”

Kako si se opredelio za arhitekturu? Šta je to bilo dovoljno slično, odnosno dovoljno različito od slikarstva?

Mislim da je arhitektura obuhvatila sva moja interesovanja. Ono što je slično jeste to što je arhitektura, sama po sebi, umetnost, grana umetnosti koja se bavi oblikovanjem prostora. Ono što je različito je što je to ipak 3D oblikovanje. Ja volim da radim sa drvetom i dopada mi se taj rad jer je to dobar spoj slikarstva i skulpture. Dopada mi se i rad sa metalom, imam velika interesovanja, ali je čovekovo vreme ograničeno i zato mora da pravi izbore u životu. Ja se još tražim, još nisam siguran da li ću se baviti arhitekturom ili slikarstvom, ili će to biti nešto treće.

Šta jednom umetniku predstavljaju nagrade i priznanja? U kom trenutku si bio zaista zadovoljan svojim stvaralačkim delom?

Uglavnom sam zadovoljan kad ostanem u radu do ranih jutarnjih časova, kad dođe taj nalet inspiracije koji može da traje i po 30 sati, e tad sam zadovoljan! Najduže što sam radio jeste 30 sati na dve slike i kada sam na kraju toga završio obe – to je meni bila najveća nagrada! Taj nalet inspiracije čini da upravo 30 sati prođe kao 5. Jednostavno se zaboraviš i kao da si u drugom svetu. U tome je posebna vrednost.

A nagrade i priznanja služe samo da ti potvrde koliko si dobar i dolaze posle velikog rada. Ako radiš na sebi možeš samo da napreduješ.

Distance

Da možeš da naslikaš još samo jedan pejzaž koji deo sveta bi to bio?

Naslikao bih selo moje majke. To je selo u Makedoniji i mnogo je inspirativno mesto ima nekih strmih planina, nekih krševa, kisele vode izviru, ima dosta starih kuća, nema mnogo ljudi. Tamo je mir.

Šta inspiriše slikara u jednom malom gradu na jugu Srbije?

Mislim da mi je ljubav uvek bila najveća inspiracija i pokretač svega. Ljubav prema svemu – prema ženama, prema umetnosti, prema roditeljima, prema jutru, prema životu, jednostavno – ljubav!

Love fighter

Za 5 godina Filip je …

U Skandinaviji i radi kao arhitekta.

Zašto si ti crna ovca?

Verovatno zato što sam tvrdoglav, ono što naumim to i ostvarim. A možda i zato što sam oduvek hteo da menjam svet, da ostavim neki pečat. Kao mali sam hteo da budem biolog, mislio sam da samo pronalazači menjaju svet. Kad sam imao 11 godina napravio sam svoj mikroskop, prema uputstvu iz neke enciklopedije, interesovali su me mikroorganizmi. Kako se menjalo gradivo u školi tako su se menjala moj interesovanja. Kasnije su me zanimale biljke. Pre svega toga, kao baš mali, želeo sam da budem lekar i sve to nekako iz želje da promenim svet na bolje, da nečim doprinesem. Slikanje mi je uvek nekako bilo usput. Mislio sam da se slikanjem ne može promeniti svet. Sada mislim da jedna slika sigurno ne može da napravi neku razliku, ali da celokupan čovekov rad, opus jednog umetnika i njegov rast i razvoj definitivno mogu da menjaju stvari. Pojedinac crna – ovca – tip može da promeni svet.

Razgovarala Srbijanka Stanković

Fotografije: Filip Kosteski