12 avg Fascinacija (ne)običnim

Definiši mi – obično? Da, ti. Ti što ovo čitaš… Aham.

A sada definiši – neobično? Ok.

A kaži mi, da li svoj odgovor smatraš običnim ili neobičnim?

Ne, ne. Ne pitaj mene. Ja nemam tačan odgovor, i ne posedujem parametre, ni formule, pomoću kojih se može utvrditi običnost ili neobičnost tvog odgovora, ili tvojih definicija.

Mene zanima kako ti sebe vidiš?

Kao običnu ili neobičnu osobu?

Tvoj će odgovor dati odgovor na pitanje (koje indirektno postavljam od samog početka): Da li obično smatraš pozitivnim, a neobično negativnim, ili obično smatraš negativnim, a neobično pozitivnim.

Teško pitanje…? Ma, nije. Ti svakodnevno odgovaraš na takva pitanja (to pitanje, tačnije). Evo, od jutros odgovaraš zauzimajući stavove, donoseći odluke, priklanjajući se određenim strujama… I to radiš diktirano tvojom željom, nastojanjem da budeš (obeležen, prepoznat) viđen kao običan ili neobičan primerak – i to, opet u zavisnosti od toga koje od dva smatraš pozitivnim, a koje negativnim.

Fascinira me, npr., kolumna, pročitan tekst sa kojim se poistovetim, u kom se prepoznam.

Fascinira me neka rečenica iz pročitane knjige, i stihovi nedavno otkrivene pesme. Glas, ili melodija, koja prenosi emocije.

Fascinira me jačina i veličina kapi kiše, koja pada u poslednje vreme.

Fascinira me svo to zelenilo ispred prozora. Pogled na drveće, umesto na beton – koji sam ja srećković! Fascinira me baštica sa cvećem ispred zgrade, i bakica koja je održava. To što se ljudi ne ustručavaju da zastanu, pohvale njen trudi, i nazovu baš tu bašticu prelepom. Ljudi su dobri.

Fasciniraju me šarene stolice i stolovi u Zmaj Jovinoj…

Fascinira me entuzijazam – moj. I entuzijazam drugih.

Fasciniraju me dečiji glasovi dok se igraju ispred zgrade. Deca. Igraju se. Napolju. Ta bezbrižnost i opijenost slobodom me fascinira.

Fascinira me super serija – u kojoj psihijatri, kao cimeri, žive sa „bolesnim” i “zdravim” čovekom –  koja na komičan način govori o tome da niko nije sasvim „normalan”- savršen, pa ni sami psihijatri. (nije američka serija, korejska je)

Fascinira me vlogovanje. Možda bi trebalo da počnem da vlogujem.

Fascinira me smisleni razgovor.

Fasciniraju me novi svetovi, koje otkrivam putem Pinteresta i Instagrama. Fascinira me činjenica  da je internet, koji sve to omogućava, u masovnu upotrebu ušao devedesetih godina. I to što mi se te devedesete, uopšte, ne čine tako dalekim.

I svašta me nešto još fascinira.

Obično? Neobično?

Ta kategorizacija, i prateći stav-predrasuda-stereotip, čemu to?

Radi samopotvrde?

Umesto da se vole sopstveni, a poštuju tuđi izbori – prave se kategorije, definicije…fioke i zidovi. Šta nam sve  neće “prodati” kao deo ljudske prirode, a mi se sa tim složimo bez pogovora.

Kao borimo se protiv netrpeljivosti i mržnje. A netrpeljivi smo, i mrzimo, jer to je u ljudskoj prirodi, pobogu. Imamo opravdanje. Mučenje, diskriminacija, ratovi, ubijanje – opušteno, ljudi smo.

Mali-veliki, obični-neobični, čoveče – počni od sebe… Pa da slavimo razumevanje, toleranciju i ljubav, kao istinsku ljudsku prirodu.

Prvi korak je ne smatrati sebe većim, boljim, važnijim, običnijim, neobičnijim od drugih…

…A vid’ mene, što propovedam…

Ostajte mi dobro, i budite fascinirani… I trenirajmo malo tu ljudsku prirodu da liči na nešto na šta ćemo biti ponosni… U suprotnom, ima da nas nema.

 Autorka: Zvončica

Fotografije: pinterest.com