05 feb Eto.

Znam šta radim.

Ti si u svakom od onih muškaraca koje srećem kada ne želim da sretnem nikoga. Ti si u svakom bačenom poljubcu nepoznatim usnama noći koje postaju glupe zore, sve tu a nista ne osećam. Ti si svaki dugi zagrljaj iz koga se ne izrodi ništa lepo jer moje nade su uvek nestvarno velike, za dan u kome živim i za čoveka koga grlim želeci da to nisi ti i da je on onaj deo tebe koji nikada nisam imala.
Ne znam dokle to više radim, njima sebi, svetu. Dokle gulim ovu ideju o ljubavi goreći od želje da je iskonsku istinsku ponovo sretnem. Dokle se nadam da sam deo izmislila, deo izmaštala, a deo se nikada nije dogodio u ovom vremenu i prostoru u kome postojimo u dva različita dela grada. Toliko malog grada da se nikada vise nismo sreli iako su nam se putevi krstili i prekrštali svake noći koju oboje nismo provodili u skrovištima nade, već po budžacima tuđih duša, jednako pijanih i bednih kao naše što su , noćima kada nismo svoji.

A tako bih volela da znam sta je to sto je u tebi pomerilo moj kosmos, koji možda bez tebe ne bi bio ovako sjajan danas, a opet ovako daleko kad pogledam zvezda kakvom si se činio, odavno nisi. Volela bih da znam kako je moguće da nikada ne posmiš da li smo mogli nešto drugo, i više ili manje, da li je trebalo da ne budemo sebični, da ne budemo izdajice svih ideala u koje smo verovali i dugo ubeđivali jedan drugog da baš su moji pravi.

Kako se prepoznaju ljudi, jer ja pokušavam svakoga da prepoznam posle tebe, ali nijedan nije, ništa ne vidim. Kako se prepoznaju ljudi ako smo se mi prepoznali i ipak se rastali, ipak pustili slamku smisla koja nas je spajala u ovom obesmisljenom svetu u kome postajemo neki novi, veseliji ljudi, tuđinci sopstvene prirode. Na kojim se visina pronalaze ljudi, jer znaš ja nikada necu biti visoka.
Ponekad se pitam da li je trebalo ostati prijatelj, ostati prijatelj nekome tako dalekom, nekome toliko sebičnom, nekome toliko nesrećnom. I kako. Ponekad se pitam da li će ovaj svet postati bolje mesto ako bih te nekog jutra nazvala, a onda se uplasim da ne i nikada ne sačekam da zvoni.
Za sve to gde si sada, gde sa mnom nisi, za to sto trosiš treptaje izbrojane za tebe, pitam se kako mozes. Ko si ti, biće, koje moze tako da ode, tako da se pomiri, i da se nikad ne pita, da se nikad ne vrati, da zaista nikad ne pozove kada mu je rečeno tako.

Kako smo se to mimoišli u ovom zivotu, zašto svaki petak nije petak trinaesti, i gde odu naši strahovi kada zaspimo, toliko toga bih imala da pitam.

Ali više ne umem.

Autorka: Aleksandra Đorđević

Fotografija: favim.com