09 okt Emotivno pogrešni

Noćas sam je opet ugledala.

Posle ko zna koliko dugo.

Nekako mi stalno promiče.

I ne, nije zato što sam ćorava.

Noćas mi je bljesnula onako nasred stola, sva divna i prozirno plava, sa još ponekim tragom pepela u sebi.

Mora da je neko imao goste večeras, pa je aktivirao.

Prišla sam joj i pogledala, onako malo se lelujajući, dok mi je u ušima i dalje odzvanjala Nesanica od pre pola sata.

Već je pola tri.

Moje standardno nevreme. Nekad sam u to doba mogla da te pozovem.

Znaš kako sam te sad u sebi sočno opsovala! Pa, hvala ti! Lepo ti hvala! Znaš da se sada opet neću uspavati do ko zna kad.

Nema veze, stropoštaću se tu na kauč pokraj lampe. Evo već i prvog kadra.

***

Ti na vratima mog Alkatraza, pre jedno pet godina.

Ni dobro veče nisi rekao, opsovao si me sa sve tom pikslom u ruci.

Ugurao si mi je u naručje i rekao da stvarno više nema smisla da ti stalno poturam neke glupave cvetne tacne da u njih treseš cigare. Da je to prva piksla koju si sebi kupio. Plava, jer je to boja za dečake i Pall Mall, jer si isprva tripovao da ćeš samo njih da pušiš.

Dugo mi je posle te večeri stajala na klaviru napunjena minđušama i prstenjem.

Evo ga nadolazi još jedan.

Ideš mi u susret niz ulicu sa velikim buketom cveća. Ne sećam se tačno kojeg. Na liske si zalepio male bubamare. Od tebe sam uvek dobijala najlepše bukete.

Vodaš me uz i niz ulicu jedno pola sata na minusu. Držim te ispod ruke, jer znaš da sam smotana i da su sve šanse da ću se prosuti na svakom klizavom koraku.

Napravio si mi bezveze jednočasovnu uvertiru, samo da bi mi rekao nešto što ne želiš da čujem od nekog drugog. Tek krenuo u srednju, pa počeo da puši. Zamisli skandala. Kad si konačno prolomio, munula sam te u rebra.

Pa zapalila s tobom.

I nije mi se svidelo. I ja ne pušim.

Uvek imam paklicu na dnu torbe.

***

Opet se budim negde oko pola tri.

Počinjem da sklapam reči na melodiju koja me je probudila. Joj, što sam se namučila.

Uvek sam znala da pišem samo note i priče. Ti si ostao maher za rime. Smislene. Najlepše.

Oduvek sam ti se divila na tom  talentu.

Na tone neispevanih pesama. Bodrila te da ih prikažeš. Da ih osvetliš.

Ne. Ti si sve hteo da radimo zajedno.

Sećam se jutra kad sam te pozvala sa tom svojom pesmom. Toliko sam želela da ti je poklonim. Znaš zašto sam je krstila Svitanjem.

Sedeli smo u parku naredno veče i razmenjivali utiske uz paklicu i ponekog prolaznika.

Dva dana posle si me pozvao sa pesmom za nas dvoje.

Sumnjam da sam ti u telefonu i dalje memorisana kao Luče.

Ti i ja smo oduvek kovali paklene planove.

O tome kako ćemo da pravimo muziku, zauvek maštamo i ostvarujemo. Da stvaramo.

Kako ćemo da proputujemo svet.

Obećali smo jedno drugom da ćemo uvek raditi samo ono što volimo.

Da nikad nećemo dozvoliti da se neko ispreči na putu našeg prijateljstva.

Da nećemo voditi ljubav ni sa kim dok ne proslavimo barem šest meseci veze.

***

Naravno da se ništa od toga nije desilo.

Sve smo prekršili.

Naš put se pretvorio u bespuće.

Otišli smo na različite fakultete. Stekli smo različita društva.

Dobro znaš da se tvoje meni nikada nije svidelo. Znam da sam i ja njima ostala antipatična.

I onda kad smo navijali za tebe.

I na podu predsoblja tvog stana u pet ujutru posle rođendana kad si nam otkrio “krk” salatu i pevao Džibonija.

Nakon toga si mi poslao poruku nekad malo posle ponoći kako moramo da razgovaramo. I dalje mi nije jasno zbog čega si bio toliko ljut i zašto nismo mesecima govorili.

Ja nama ne posvećujem dovoljno pažnje. Ja ne cenim naše prijateljstvo. Ja oduvam svaki tvoj trud za naše “nešto” što radimo. Ja stalno ispaljujem. Ja sam ispala. Ti pamtiš svaku moju reč, a ja vežbam selektivno pamćenje.

Sad sam ja kao ljuta. Sad ja osećam da su te udaljili od mene. Nećemo se lagati. Ako sam Ja nemarna, Ti si povodljiv.

Ne mogu da ti oprostim što mi nisi javio da si prošao u finale.

Da sam za to tek saznala kad si me zvao sav u frasu i molio da dođem. Da ti nestaje glasa, da ne možeš da dišeš, da ne znaš šta da radiš…

Što sam te zatekla mrtvog pijanog na sred ulice, a razlog je bila šmizla sa neke čuke koju si viđao mesecima, iako si znao da ona ima drugog tipa.

Što mi na kraju ni sliku nisi pokazao, jer si znao da ću i tako da prepoznam koliko nije dobra za tebe.

Jer, meni niko nikada nije dovoljno dobar za tebe. Kao što tebi nikada niko nije dovoljno dobar za mene.

Opsovala sam je jedno milion puta. I nju i Evroviziju.

Opet su prošli meseci i nastupi hejta. Drago mi je što smo počeli da se srećemo po kafanama. Što i dalje misliš da sam ja muzika. Što se smeješ. Što te je napokon krenulo.

I dalje čuvam ona pisma i razglednice iz srednje škole. Sa tvojim sitnim rukopisom koji mi poručuje da budem dobra u školi i da se nadaš kako se nećemo zaboraviti iako smo razdvojeni. Pa u potpisu neko retardirano ime iz španskih serija kojima smo se uvek cepali.

Mamu ti viđam ponekad. Odmah se setim priče kako si se vratio posle prvog dana škole i rekao joj da u tvom odeljenju ima jedna princeza.

Da mi ime lepo pristaje.

Nadam se da si sad bolji s ćaletom.

Rekla sam ti da su sinovi mamini, a ćerke uvek tatine. Ali treba voleti oboje.

Ti si uvek govorio da si emotivno grešan. Ja nekako mislim da smo naposletku mi bili emotivno skroz pogrešni.

Najviše od svega bih volela samo da ostaneš svoj. Da ne daš nikome da utiče na tvoje želje i planove.

Makar oni bili do kraja bez mene.

Postoji tajna veština.

Ali meni i dalje nedostaje moj najbolji prijatelj.

Kojeg mogu da pozovem u ovo zlo doba kad krenem da bunarim po sećanjima. Da tamburam po emocijama.

Daj da ugasim lampu sad. Vreme je.

Opet mi je svanulo.

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: tumblr.com