06 jan Eklipsa

Ne znam kad je počelo. Ne mogu baš tačno da odredim trenutak kada sam tako panično počela da se plašim. Da me pitate čega konkretno, ne bih umela da vam kažem. Samo sam počela da se plašim. Sećam se putovanja na more u Crnu Goru sa dve drugarice, nakon prvog ispitnog roka. Jedne večeri, dok smo šetale, palo nam je napamet da sednemo na zid kojim je oivičena plaža i da gledamo more. Bez razmišljanja sam sela na zid, okrenula se gornjim delom tela ka moru i kada sam htela da i noge prebacim preko zida – dogodilo se. Pogledala sam nadole, a preda mnom je bio ambis. neki čudan drhtaj je proleteo mojim telom, vid se pomutio, činilo mi se da se od mesta na kom sedim do peska prostiru kilometri i kilometri mog slobodnog pada. A ako padnem – boleće me. Skoro histerično sam skočila i udaljila se od zida. Bile su u čudu, pokušale d ami objasne da je zid visok samo malo više od metra – nije pomoglo. Znate šta sam onda uradila? Narednih dana sam, kad me ne vide, pokušavala da sednem na taj isti zid i da pustim noge niz njega, na onu stranu ka moru. Nije bilo šanse. Odmah bih osetila damare u slepoočnicama, oči bi same krenule nadole, a taj prostor bi počeo da se širi i krivi, kao da je živ, da poigrava i da se čini kao da ima nekoliko slojeva koji bi se, ako bih počela da padam, otvarali jedan za drugim gurajući me bez prestanka. Prihvatila sam da imam strah od visine. Ponavljalo se sve isto i svaki sledeći put kad bi me mama zamolila da se popnem na merdevine. Ili kada bih morala da stojim na terasi koja nije ograđena. Ili da se popnem stepenicama koje nemaju gelender. Panika me je hvatala čak i kada bi s eneko drugi negde popeo. I pomislila sam da je to to. Pa, dobro, razvila sam taj strah, pročitala sam negde da to nije ništa čudno.

Strahovi su normalni. Oni nas uče kako da budemo hrabri. Počevši od dečijih strahova. Sećam se da sam se uvek plašila kad mi roditelji ugase svetlo i ostanem sama u sobi, ali ne toliko od mraka, koliko od onog što sam zamišljala pod svojim krevetom. Zla bića, nekakve babaroge koje u su u mojim fantazijama uvek imale špriceve i igle u rukama. Sad mi pada napamet da su to medicinske sestre na dnvenom svetlu. Plašila sam se i pasa, ali su mi rekla da je taj strah dobro utemeljen, pošto sam pretrpela neki ozbiljan napad kad sam bila dovoljno mala da ne razumem i da ga se, na svu sreću, ni ne sećam baš najbolje. A onda su se strahovi množili odrastanjem, naročito u tinejdžerskom dobu, ali to više nisu bili strahovi od nečeg konkretnog, nego neka potmula mučenja u dnu grudnog koša, neka stalna strepnja da ništa neće biti kako treba, da i sama nije kako treba. Međutim, kad namota na detinjstvo, film prikazuje vrlo nemirnu i neustrašivu devojčicu. I sada ima dokaze za to – ožiljci na kolenima koji se ničim ne mogu ukloniti, svedočenja roditelja da je stigla svuda gde niko i ne bi zamislio, da je trčala, skakala, penjala se i padala, povređivala se, i ustajala, uspravljala se, pa opet sve ispočetka. Obožavala sam lude vožnje na Novogodišnjem sajmu. Ništa nije bilo dovoljno strašno i ništa nije moglo dovoljno da mi ubrza srce i oduzme dah. A sve me je izazivalo da se smejem do grča i da beskrajno uživam u strahu i pobedi. Sad ne mogu da se setim ni kad sam poslednji put sela na ringišpil. Postalo je strašno i nezamislivo.

Deset godina kasnije, dok sedim u učionici u podrumu zgrade, i dalje ne mogu da odagnam strepnju. Mračna mi je…premračna učionica u kojoj radim. Rešetkasta senka sunčeve svetlosti samo je bljeskić onog što je moglo biti i što sam zamišljala nekad. Ne živim život koji hoću, nego koji moram. Onaj koji mi je ponuđen rođenjem u jednoj kući, u jednom naručju, u zemlji bez snova. Gledam ih mlade i razdragane. Želim taj smeh, tu priču, taj stav. Ne mogu da ih imam. Osmehujem se lažno, licemerno, skrivam iza široko razvučenih usana čak i kad mi saopštavaju da je kraj, kad mi navaljuju još tereta, čak i kad me guše. A ljubaznost? Ljubaznost je precenjena. Veruju u nju oni kojima je misao o konfliktu užasavajuća. Naučili su me tom smehu, a opirući se, nisam ni znala da pristajem na laž. Nekada sam planirala, zakazivala. Sada vreme računam samo ponavljajući: Izdrži, izdrži! Videćeš, ovaj dan traje samo par sati! Zamisli njegov kraj, zamisli olakšanje kad sve prođe! I preživim. Preživim svaki put samo malo okrnjenija nego što sam juče bila. Nije to moj izmaštani svet. A život me demantuje i tvrdi da izmaštani svet i nije moguć. Ljudi mi govore da treba više da se trpi, a manje da se sanja. Između sebe i njih, ja i dalje strepim, samo sad ane više zato što ništa nije kako bi trebalo da bude, to sam davno utvrdila, nego zato što sam sve uverenija da ni ja nisam kakva bi trebalo da budem, ali je slutnja uobličenija, dobila je ivice, jasnije mi je da je to zato što nisam ono što zaista jesam, nego strahovima preoblikovana ja. Sad samo bode slutnja da je odluka na meni, a ne na svetu, a to je mnogo strašnije od bilo koje fobije koje su se nadovezivale jedna na drugu tokom sazrevanja.

Žao mi je što nisam pila kad mi se pije i nisam plesala kad mi se pleše. Žao mi je što sam toliko strahovala. Što sam se toliko plašila svega, i svoje sopstvene senke. Vreme ne mogu da vratim. Sada sam tridesetogodišnjakinja koja treba da ima posao, stabilnu vezu ili brak, a ipak, danas mogu samo da se nasmejem tim predviđanjima trinestogodišnjeg deteta. Sada više nemam ništa svojom odlukom. Ili imam. Na raskrsnici sam i samo treba da zakoračim. Gušila sam se dovoljno dugo i odlučila da svom silinom udarim u te ruke na mom vratu i da udahnem. Počelo je, a osećam kako sam još zastrašenija. Znam da sam izašla iz te učionice u podrumu, ali još uvek ne znam gde idem.

Pred sobom je videla put koji je izgledao savršeno jasan, prav i smislen, ali već posle nekoliko koraka, slutila je, naići će na nove putokaze. Umesto jednog, ukazaće se bezbroj staza utabanih i još nedovoljno prohodnih. I ponovo izbor, mogućnost, želja da biraš. Kako je mrzela to! Lepše je kad je već sve zacrtano unapred, drugi ti nametnu pravac, ti samo pratiš. Ne lepše, lakše. Slutila je i da će stajati tamo ne znajući kuda da krene, razmišljajući, lomeći se, kolebajući, mučiti dok ne iskoče vene na slepoočnicama. I sluti kako bira jedan od ponuđenih puteva, odlučuje se, već vidi sebe u pokretu kao da se zaputila, noga je malo odignuta od tla..I tad počinje. Piskavi glasić koji pita: Jesi li sigurna? A daipak… Govori sebi da ne sluša, da je dobro uradila. Nastavi, nastavi. Za trenutak joj se pred očima razvije film budućih dana, žive scene predviđenog života, vrlo lep neki deo sebe ostvaren, ali bi se odjednom zamaglila idilična slika donete i ostvarene odluke, a nju bi smenila ona mnogo poznatija – ona kako plače zbog nečega, povređena je, i naravno, kako je primorala sebe da ustukne. I, i taj izbor se ukazuje kao loš. Ipak. I dalje stoji u mestu. Misli. Krene i vrati se. Obodri se toliko da misli da će uzleteti, a onda tras. Samo sekunda u kojoj, umesto vere i samopouzdanja, počne u jednu grduvu da se skuplja nešto sivo i gorko, sastavljeno od nekih prošlih poniženja, ružnih reči, opsesija, tuga i nastupio bi kraj odlučnosti. Ponovo bi bila na istoj raskrsnici.

Ne razmišlja uvek toliko intenzivno, ali kada se strah sklupča u jednu tačku i preti da eksplodira po celom telu, onda joj mozak radi toliko brzo da fizički mora da se umori, da malaksa, da bi prestalo. A zna zbog čega je to. Bliži se rođendan. Onaj koji obeležava polovinu života. Onaj okrugli, zli, koji ti se kezi i širi ruke, a u taj zagrljaj niko ne želi da uskoči. Prešao si pola puta i sad treba da zastaneš, obrišeš znoj sa čela i razmisliš gde si. Jesi li tamo gde si sa 13 mislio da ćeš biti kad ti je cifra od 30 još uvek delovala tako daleko i nemoguće. Kažu da život treba da se živi tako da ne žališ ni za čim. Fraza, znam, ali delotvorna. Za nju, poražavajuća, jer ako se već toliko plašila, znači da nije živela.

Ja žalim. Bila sam dobar učenik, dobar student, štreber. Bila sam tiha, mirna i povučena. I niko ne bi mogao reći ništa više od toga. Bila sam niko. I zato, kad stojim pred vratima te velike zaobljene cifre, osećam da sam niko. Jer, kasno sam se probudila. Kasno sam shvatila da ne treba da propuštam ništa i da se odričem sitnih zadovoljstava i malih ludosti iz straha od suda ili loše procene najbližih. Zatvori uši i idi napred, gde hoćeš i kako hoćeš. Samo, znate šta? Kasno je. Ja nemam više 20 i ono što je trebalo da učinim sa 20, kasno je da učinim sad.

Žalim što se nisam zajebavala više. Žalim što nisam izašla svaki put kad sam želela da izađem. Žalim što se nisam smejala stalno i nekontrolisano i kad god mi to srce prohte. Žao mi je što sam se stidela svog osmeha, dozvolila da me ubede da treba da se stidim. Žao mi je što mi kolena nisu još više odrana, što nisam češće padala i što se nisam brže i spretnije pentrala gde stignem. Žao mi je što nisam ljubila više, što se nisam često i dugo sa nekim držala za ruke, što nisam lagala i bežala od kuće da se sa nekim vidim. Žao mi je što mi suknja nikad nije bila dovljno kratka ni što mi mozak češće nije bio na odmoru. Žao mi je što sam stalno bila sama. Žao mi je što je samoća jedini oblik života koji znam.

Neuroni se vrte nesagledivom brzinom, već počinje da varniči. Popni se, popni se, možeš. Stoji pred svetlećim krugom koji se okreće tolikom brzinom da se lica i tela onih koji sede u čašicama razmazuju i prepliću. Plava, žuta, crvena, zelena, pa, opet, i opet. I sve to uz zvuke grozne muzike čiji basovi daj ritam razularenosti. Okreće se veliki točak, u njemu još manji na kom su postavljene po četiri šoljice, okreće se i svako sedište za sebe. Počinje i njoj da se okreće svet. Klinke su. Tridesetogodišnje klinke. Glupiraju se i svejedno im je. Kakav blažen osećaj. Briga ih što je broj visok, kupuju bižuteriju na preterano šarenim tezgama, izvlače nameštene lutrije, osvojaju privezak Sundjer Bob kad gadjaju puškom u iskrivljenu metu, jedu šećerne jabuke. Mi smo klinke. I sad ćemo da učinimo ono što odavno nismo.Sad ćemo da se vozimo na najstrašnijoj skalameriji na vašaru. Zakoračuje na postolje, približava se sedištu, dlanovi se znoje, a desno koleno kleca. Kako će? Kako će? Priklještili su ih nekakvim poklopcem odozgo, ne može da diše. Steže metlane šipke, smrviće ih. Pooočiiinjeeee. Opa! Glava je udarila od siline u naslon. Žmuri! Izdrži, možeš, izdrži! Sve je jače, noge ne može da namesti. Desno stopalo je uspravljeno uz sedište, pa cela noga potpuno blesavo podrhtava. Niko to ne sme da primeti. Spušta je i svom snagom svoje psihe zaustavlja da ne drhti. Kako cima! Taman kad pomisli da će krug sa sedištima odleteti ulevo, on se nepredviđeno oštro uputi u suprotnu stranu. Kurg koji opisuju nije pravilan, svaki čas im menjaju smer, ne možeš ni da se navikneš na potres, jer je kretanje neuobičajeno i nesigurno. Sve se trese. Uz škripu i bacakanje na sve strane, dopiru samo uzvici i delovi pesme vrlo neprimerenog teksta koja damara baš kao srca zaključana u metalne korpe. Neki ludak viče u mikrofon da će ovo biti dupla vožnja. O, ne! Nemoj. Nisam odavno bila ovde. Stani, hoću da siđem. Podiže pogled na dve prave klinke za susednim sedištima. Smeju se tako lepo. I ona se smeje. Osmeh je sve razvučeniji i nekontrolisaniji. Zaboravlja gde je. Vrišti i ciči zajedno s njima. Pa sećam se ovoga. Bilo je tako stvarno. Prepoznajem kako je to kad se ne plašiš. Dobro mi je. Sad znam da opet mogu… Polako staju. Ustaje i čak se ni ne ljulja, iako su koraci nesigurni. Možda ipak znam kuda idem. Možda se sutra popnem i na merdevine.

Autorka: Milica Radovančev

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Eklipsa“ posevno je pohvaljena na konkursu „Promena“).