21 apr DŽEZ OSMEH

To je poseban osmeh. Ni iz čega, nema početak nema kraj, kao da je postojao uvek, pre mene i bez mog lica, toliko je slobodan da mu ne treba lice. Ne treba mu ni vreme, vreme prigodno da se pojavi. Postoje trenuci kada osmeh ne sme.

Treba mu samo da je jednom čuo džez, dovoljno je i sećanje na džez, znači. I tu je. Prvo je u neverici sklopljen u usnama, zgrčen od jednostavne snage, od snage jednostavnosti koja se krije u toj muzici.

A mora da je jednostavan taj džez, kad ovakvom brzinom, pre misli, pre novog udaha, izaziva osmeh. Ili ja ne mogu da savladam taj složeni skladni nesklad, jedini koji prija telu. Telo retko voli nesklad,. Biće ne voli nesklad, biće voli džez. Možda jer ne može da očekuje, a svi volimo neočekivano, pa kad nadođe u izvoru ili sećanju, očekivano je prevazišlo nepoznato, i desilo se.

Na svakom milimetru je donje usne, kojoj još gornja ne da da se raspline u sve širine muzike, nego je gura dole, pravi oblik neverice. Oduzima mirne crte cele glave i pomera ih dok se strujanje vazduha ne pridruži klaviru i utone, kao gornja usna upravo. Predala se. Potpunom osmehu se predala. Usne guraju obraze do očiju koje se zatvaraju, da bolje vide, da u stvari vide samo džez, jer sve je džez kad postoji. Apsolutan je.

Celo telo se svime što može osmehuje, osmeh je celo telo. Lagano je, zbunjeno, u strahu od nesnalaženja u tonovima, u oslobođenju jer i pored toga ga pokreće, nosi ga u osmeh. U onaj moj koji je postojao i pre mene, iznad stvarnog, objašnjava mu ko je .

Shvatila sam džez jer sam se osmehnula, poprilično zauvek ja mislim.

Imam džez osmeh.

Autorka: Tatjana Makić

Fotografije: flickrl.com